Plivanje sa delfinima kao pomoć pri ozdravljenju od cerebralne paralize

Pročitajte priču mame Kristine Filipčev iz Bečeja, koja se sa sinom obolelim od cerebralne paralize nedavno vratila sa veoma uspešne „delfinske terapije“ u Turskoj.

Foto: Facebook

Ivan Filipčev ima četiri godine i boluje od cerebralne paralize. Nedavno se vratio iz Turske gde je bio na terapiji sa delfinima, a njegova mama Kristina nam priča kako je izgledala terapija i na koji način je pomogla njenom sinu.

„Terapija se sastoji iz dva dela, a prvih 30-40 minuta dete i terapeut provode u vodi sa delfinom. Za mene je bio dirljiv i fascinantan Ivanov prvi susret sa delfinom: plivao je sa tom životinjom kao da oduvek živi s njim. Nisam imala utisak da ima bilo kakav strah od nepoznatog. (Uzgred, i sama sam iskusila plivanje s delfinom, i to je deo terapije, i u prvim trenucima nije mi bilo sasvim lagodno.) Nakon plivanja s delfinom, sledi rad na „suvom“, u sobama za terapiju i na alfa ležaljci, a u ovim terapijama se koriste impulsi delfina“, priča Kristina Demeter Filipčev.

Ivan je jedan od trojaka koje su rođene u 28. nedelji. Težio je samo 920 grama, a kao posledicu krvarenja na mozgu i hidrocefalusa, on ima cerebralnu paralizu, deformitet stopala i strabizam. Pored Ivana, rodili su se braća blizanci Filip sa 1.050 grama i Vanja, koji je umro dva dana nakon porođaja.

Kristinina porodica je na Fejsbuku prošle godine inicirala humanitarnu akciju „Da naš Ivan trči zajedno sa bratom blizancem“ i za nešto više od godinu dana uspeli su da prikupe potreban novac kako bi Ivan mogao da ode na delfinsku terapiju u Tursku.

„Ivan je u Antaliji radio s najboljim mogućim čovekom: fizioterapeutom, manuelnim terapeutom i piscem Nikolom Radinom, inače Novosađaninom, koji se već godinama bavi delfinskom terapijom. Ivan je u ovom krugu terapije bio najmlađi pacijent i svakodnevno je plivao s najmlađim od tri delfina u delfinarijumu“, kaže Kristina.

Iako je njihova porodica nerazdvojna, početkom juna je prvi put bila primorana da se razdvoji, jer nisu mogli da priušte putovanje za svo četvoro.

Kristina je veoma zadovoljna kako je njen Ivan prihvatio ovu jedinstvenu terapiju.

„Pravi efekti bi trebalo da se pokažu u roku od oko pola godine, ali zadovoljna sam i ovim što sada vidim. Ivan mnogo više i smislenije govori nego pre terapije, oko 40 odsto više, kaže rečenice od četiri reči, izražava želje, negodovanje, radovanje, ume da priča o tome šta vidi i oseća, ume čak i da laže, koristi nekoliko padeža. To još nije govor četvorogodišnjaka, ali je za nas veliki napredak, s obzirom na to da Ivan ima veoma ozbiljno oštećenje mozga i da su lekari u prvim mesecima njegovog života rekli da će biti biljka „, objašnjava Kristina.

Ona još kaže i kako se malom Ivanu nakon terapije poboljšao apetit. On je ranije jeo u minimalnim količinama, a sada jede meso, supe, poneko voće, kolače, mleko, jogurt, krompir. Takođe, njegovi mišići su opušteniji, a bolje koristi i levu ruku, koju ranije je uopšte nije koristio.

Kristina kaže da je iza Ivana četiri godine svakodnevnog višesatnog mukotrpnog rada i vežbanja. Delfinsku terapiju, kao i bilo koju drugu, potrebno je ponavljati – ako čovek ima novca.

„I tako ukrug do prvog koraka našeg sina Ivana. Taj prvi korak je prilično dalek, njegov fizijatar smatra da nikad neće prohodati i predlaže da ga naučimo da samostalno sedi, jer to još ne može sam, kao ni da puzi, da se okrene, kako bi sedeo u kolicima za osobe sa invaliditetom. Na to ne pristajem, jer znam da će Ivan jednog dana hodati, jer neće želeti da propusti mogućnost da zajedno trči sa svojim bratom blizancem“, završava priču mama Kristina.