Poremećaj pažnje kod mališana sve češće se leči lekovima

Uzimanje leka duže od godinu dana dovodi do smanjivanja rasta dece za skoro dva centimetra, upozorava profesor Tim Kendak.

Foto: Guliver/Thinkstock

Do sada je bilo uobičajeno da se registrovanje epidemija povezuje sa zaraznim bolestima, ali kako se količina lekova izdatih deci sa hiperkinetičkim poremećajem drastično povećava, stručnjaci se sa razlogom pitaju da li se može govoriti i o epidemiji ovog sindroma. U poslednjoj deceniji samo je u Velikoj Britaniji broj izdatih recepata osobama koje boluju od ADHD-a (Attention Deficit Hyperactivity Disorder) više nego udvostručen.

Prema pisanju „Gardijana”, tokom 2004. godine izdato je 359.100, a tokom prošle blizu milion recepata, to jest 922.200. Takođe, u Sjedinjenim Državama je posle astme hiperkinetički poremećaj ili poremećaj pažnje najčešći zdravstveni problem dece.

Procene su da deo farmaceutske industrije koji proizvodi samo jedan lek koji se prepisuje deci školskog uzrasta sa ovim poremećajem „teži” čak devet milijardi dolara godišnje. Sa druge strane, i dalje ne postoji precizan dijagnostički test za identifikaciju poremećaja.

Takođe, efekat leka je kratkotrajan jer se uzimanjem ostvaruje poboljšanje, ali samo na nekoliko dana, dok dugoročno nema efekta. „Gardijan” prenosi reči profesora Tima Kendaka da uzimanje leka duže od godinu dana dovodi do smanjivanja rasta dece za skoro dva centimetra.

Sami Timimi, dečji psihijatar, jedan je od protivnika upotrebe leka i njegov stav je da se hiperaktivnost pre svega odnosi na ponašanje i da nije povezana ni sa jednom poznatom biološkom ili neurološkom anomalijom, te naglašava da je začuđujuće da roditelji pristaju da deci daju lek.

Uzrok hiperkinetičkog sindroma je i dalje nepoznat. Bio je poznat, ne pod ovim imenom, još u 19, veku, ali je tek u drugoj polovini 20. veka, najviše u SAD, počeo da se upisuje u zdravstvene kartone. Karakteriše ga nedostatak pažnje i ponašanje deteta koje „bezglavo“ juri bez osećaja za sopstvenu ili bezbednost drugih. Problem je najvidljiviji upravo u prvim danima škole, kada mališani moraju da sede na časovima