Lepota i draž prvih sećanja

Lepe uspomene iz prošlosti uvek rado prizivamo da bismo se bolje osećali u sadašnjosti. Stoga, za zdrav razvoj detetovog karaktera veoma je važno da njegova prva sećanja budu – lepa!

Uspomene na razdoblje pre rođenja deteta, njegova prva sličica sa ultrazvuka, prvi pokreti u maminom stomaku, kasnije se obogaćuju svakim trenutkom postojanja vašeg mališana. Sećanja pobuđuju posebna osećanja: prve svećice na torti, novogodišnja jelka, sjaj u očima kada prvi put ugleda snežno belilo ili plaventnilo mora… Sve će se to urezati u njegovo pamćenje i postati neraskidivi deo njegove ličnosti.

Vrste pamćenja
Roditelji se često zapitaju čega će se njihovo dete sećati kada poraste. Postoji li način kojim bi mu pomogli da „učvrsti“ svoja rana važna sećanja? Da bismo mogli da vam odgovorimo na ova i slična pitanja, prvo treba da razlučimo koliko vrsta sećanja uopšte postoji.
Imprinting – nije pamćenje niti sećanje. Ova reč, usvojena iz engleskog jezika, predstavlja mehanizam kojim pamtimo i prepoznajemo slike koje su nam korisne za preživljavanje. Primera radi, guščići zapamte lik majke čim se oslobode ljuske jajeta. Ta slika zauvek im se ureže u sećanje, a prepoznavanje majke omogućava im ishranu i zaštitu od grabežljivaca. Na sličan način beba prepoznaje majku, ali ova slika nestaje iz njenog pamćenja već nakon nekoliko sati.
Memorija – pamćenje jeste nešto mnogo plastičnije, malo po malo menja oblik i strukturu tokom vremena: pamtiti znači prepoznavati, dozvati u sećanje, suočiti nova saznanja s prethodnima.

Tragovi pamćenja iz maminog stomaka
Dokazano je da postoji i prenatalno pamćenje. Od petog meseca fetalnog života još nerođena beba reaguje pokretima na neke zvuke, posebno na glas svoje majke, te stoga nije slučajno što novorođenče, čim se rodi, okreće glavu u pravcu maminog glasa. Osim toga, ono pamti ukuse namirnica koje je njegova mama konzumirala tokom poslednjih nedelja trudnoće. Ti su mirisi i ukusi prolazili kroz plodovu vodu nadražavajući bebine receptore za ukus. Neka istraživanja pokazuju da novorođenče čuva sećanje na kucanje majčinog srca. To objašnjava zašto većina majki svoja čeda polaže na levu stranu grudi, blizu srca, i zašto taj položaj ima smirujući učinak na dete.

Sve počinje pokretom
Kod deteta se najpre oblikuje pamćenje postupka (proceduralna memorija). Radi se o vrsti nesvesnog pamćenja koje je velikim delom u vezi s pokretima koje mališan čini. Naime, dete počinje da pamti preko pokreta: svaki od njih predstavlja redosled vremenskih povezanosti (da bi se sačinila kula od kocaka, najpre treba staviti prvu kocku kao osnovu, a zatim ostale, tačno određenim redosledom), ali i putem uzročnih povezanosti (ako nosim kašičicu prema ustima, moći ću pojesti njen sadržaj). Pamćenje postupka najstariji je i najsnažniji način pamćenja koji se ne gubi čak ni u slučaju da čovek oboli od teške demencije.

Povezanost starog i novog
U uzrastu od oko pet-šest meseci dete je u stanju da prepozna objekat iz neposredne okoline, ali pod uslovom da je on prisutan: može prepoznati lice svoga brata, ali samo onda kada mu brat priđe. Međutim, beba nije u stanju da obnovi sećanje na njegovo lice ako brat nije prisutan. U uzrastu između osam meseci i godinu dana počinje da se formira tzv. pamćenje obnavljanja, koje omogućava da dete nov događaj poveže sa starim, već „pohranjenim“ u njegov mozak.

Učinak govora
Razvojem govora počinje da se oblikuje tzv. semantičko pamćenje. Prema zvuku izgovorenih reči (mama, tata, baka, deka) dete povezuje njihov lik sa značenjem izgovorenih reči. Govor aktivira zapamćene slike osoba, predmeta i životinja. Čim dete izgovori reč „mačka“, ta reč odmah upućuje na povezanost sa slikom životinje koja je pohranjena u mozgu. Semantičko pamćenje ne zamenjuje ono proceduralno, već te dve vrste pamćenja nastavljaju paralelno da se razvijaju. S obzirom na to da su vezana za različite strukture u centralnom nervnom sistemu, semantičko pamćenje se vremenom menja, dok proceduralno ostaje nepromenjeno.

Kao filmske slike
Kada, zapravo, dete počinje da pamti i kada njegova sećanja postaju prava i stvarna? Tokom prve tri-četiri godine, detetova sećanja više su bazirana na slaboj podsvesti, a zatim počinju da poprimaju oblik pojedinih scena – epizoda koje se mogu uporediti s pojedinačnim scenama (slikama) iz filma. Detetovo pamćenje još uvek je nejasno i mališan teško može da razlikuje ono što su mu mama i tata pričali od onoga što je zapravo doživelo. Primera radi, dete „potvrđuje“ da se seća dana kada je na poklon dobilo svog omiljenog medu. Moguće je da su radosna osećanja tog trenutka zaista utisnuta u njegovo pamćenje, ali pošto su mu roditelji pričali o tome i videlo je svoju fotografiju na kojoj drži medu u naručju, više je verovatno da je upravo to doprinelo formiranju te uspomene.

Pamćenje atmosfere
(od druge do pete godina)
Iako se još ne može govoriti o pravom sećanju, proživljena iskustva i kod najmlađih ostavljaju tragove. Radi se o osećanjima i impresijama veoma važnim za razvoj deteta. Primera radi, teško da će dvogodišnje dete zapamtiti pojedinosti lepog letovanja koje je provelo s mamom i tatom. Međutim, mnogo je verovatnije da će u sećanju zadržati radost koju je doživelo u tim trenucima s roditeljima, sigurnost koju je imalo dok ga je tata vozio čamcem, čuđenje i zapanjenost u susretu s neobičnim prizorima. Međutim, treba znati i to da ovaj mehanizam funkcioniše i u obrnutom smeru: dete na sličan način pamti i nesrećna osećanja. Ako se roditelji svađaju pred detetom, ono te slike neće zapamtiti kao pravo sećanje, ali će u njemu ostati „zabeleženo“ neprijatno osećanje koje ga je tada obuzimalo. Osećajna atmosfera svakog iskustva nataložiće se u njemu i postati deo njegovog bića, pridonoseći formiranju njegovog karaktera i identiteta.

Sopstveno sećanje
(od šeste godine)
U uzrastu od oko šest godina sećanje počinje drugačije da se struktuira.
Učenjem pisanja i govorom o sebi u prvom licu počinje pravo pamćenje o sopstvenom životu. Za razliku od pamćenja u kojem su detetu roditelji davali sled sećanja, sada ono samo obrađuje i sređuje informacije i događaje, ali unutrašnje impresije još uvek igraju ključnu ulogu. Dete će i dalje pamtiti emociju koju je doživelo (radost, sreća, tuga, razočaranje, strah), ali će ih sada u sećanje „pohraniti“ zajedno sa događajem koji je izazvao takva osećanja. Dakle, ovo je uzrast u kojem najviše treba voditi računa o tome da dete u glavu pohrani što je moguće više lepih emocija i sećanja!

Razgovor pomaže
Čak i za vrlo malo dete sećanja mogu biti neugodna: bolest, operacija, gubitak drage osobe.
Kako pomoći detetu da prevlada teško neugodno iskustvo? Svako dete je drugačije i vrlo je teško predočiti neka određena pravila, kažu psiholozi.
Najviše što se može savetovati jeste razgovor o neugodnom događaju, odnosno sećanju. Na taj način pomažemo detetu da se seti i umanji dramatičnost i značenje takvog događaja.

Pamćenje zvukova i muzike
Čak i kada se dete zaigralo, muzika iz neke reklame ili spota na televiziji privući će njegovu pažnju. Zašto deca s velikim interesovanjem gledaju i pamte televizijske reklame? Slike koje se kreću izazivaju radoznalost i kod najmlađih: udružene su s određenom muzikom, često se ponavljaju i kratko traju, te stoga uspevaju da zaokupe čak i labilnu detetovu pažnju.
Zato je važno da sličan princip primenjujete i kada detetu čitate bajke ili mu pevate pesmicu: izaberite neku kratku (bajku, pesmu) i ispričajte je (otpevajte) određenim ritmom, što znači da treba da promenite intonaciju glasa u upravnom govoru. Ako je sve to „začinjeno“ zanimljivim ilustracijama, primerenim detetovom uzrastu, postoje velike šanse da će ove priče i pesme zauvek ostati urezane u njegovom sećanju. Slike, govor i muzika savršena su mešavina koja pomaže da se određena sećanja učvrste u dečjem pamćenju.

Albumi iz detinjstva
Svaki roditelj želi da zabeleži važne događaje iz života svog deteta. Nekada su to bile samo retke fotografije s rođendana, međutim, danas su tehničke mogućnosti velike, pa postoji verovatnoća da će dete, kada poraste, gledati prave male filmove o sebi. Međutim, dokazano je da fotografija najviše budi sećanja. Svako će dete rado prelistati svoj album sa fotkama, a neke slike posebno će mu zaokupiti pažnju. I za roditelje je uzbudljivo da odgovaraju na njegova pitanja jer se na taj način i sami prisećaju događaja iz prošlosti. Još ako sačuvate detetovu prvu dudu, portiklu, četku za kosu ili prve cipelice, pomoći ćete mu da stvori suvislu sliku o sebi samom, a ujedno ćete mu ojačati i osećanje sigurnosti i pripadnosti svojoj okolini.