Za Novu godinu poklanjamo vam… Priču o Deda Mrazu

Nema deteta koje se ne raduje decembarskim i januarskim praznicima, Deda Mrazu, poklonima i okićenoj jelki. Ali, da li umete da odgovorite deci na raznorazna pitanja o Deda Mrazu? Ako pročitate priču koja sledi, sigurno ćete umeti!

Nekada davno u malom selu na obali Baltičkog mora živeo je dečak po imenu Nikolas. Pošto je rano ostao siroče, o mališanu se brinula jedna porodica iz tog sela koja je, osim njega, imala i četvoro svoje dece.

Jednog dana uoči Božića, u Nikolasovu sobu ušao je dečačić, najmlađi sin porodice u kojoj je živeo. Plakao je i bio tužan jer mu se polomila igračka koju je dobio na poklon. Nikolas je popravio igračku, a zatim je došao na ideju da i ostaloj deci napravi igračku i pokloni im za Božić.

Marljivo je radio cele noći i pred zoru je upakovao igračkice i ostavio ih pored kreveta u kojem su deca spavala. Nikolas je tada imao samo deset godina. Kada su se deca probudila i videla igračke, cičala su od sreće, a Nikolas je tada čvrsto odlučio da će svake godine pre Božića praviti drvene igračke za decu kako bi ih na taj način usrećio.

Trka sankama

Nekoliko godina kasnije, u selu je organizovana trka sankama. Nikolas je odlučio da sam napravi sanke kako bi učestvovao u trci. Morale su da budu brze da bi pobedio i osvojio glavnu nagradu: nove izrezbarene crvene sanke!

Pošto se trka odigravala dan pre Božića, Nikolas je odlučio da sa sobom ponese i igračke koje je napravio za decu iz sela i da ih ostavi na pragovima njihovih kuća. Kako je zamislio, tako je i učinio! Deca su bila oduševljena poklonima, a Nikolas je uspeo da pobedi u trci i osvoji nove sanke.

Prve igračke

Kada je odrastao, otac porodice je Nikolasa zaposlio kod jednog starog stolara sa kojim je počeo da pravi igračke za decu, kućice za lutke, stolove i stoličice, drvene voziće i mnoge druge lepe i zanimljive stvarčice. Nikolas ih je pravio, a stari stolar ih je bojio. Posao su završili dva dana pre Božića. Napravili su igračku za svako dete u selu, upakovali ih i ubacili u Nikolasove sanke.

Crveno odelo

Jednog jutra na vrata Nikolasove radionice zakucao je najbogatiji čovek u selu i naručio kredenac. Nikolas je bio zadivljen njegovim raskošnim sankama ukrašenim zvončićima i praporcima. Umesto konja, ove sanke vukla su dva irvasa. Jedan se zvao Munja, a drugi Vihor… Čovek je bio obučen u mekanu bundu, a na nogama je nosio sjajne crne čizme. Već sutradan Nikolas je zakucao na vrata gospođe Elene, najbolje krojačice u selu. Rekao joj je da želi crvenu bundu. Osim bunde, ona mu je sašila i crvene pantalone i kapu oivičenu belim krznom.

Irvasi

U međuvremenu, selo se toliko proširilo da Nikolas narednog Božića nije stigao da u toku samo jedne noći obiđe svaku kuću. Konj mu je već bio star, pa je Nikolas morao da smisli neki novi način da brzo preveze igračke. Pošto je načuo da je onaj bogati čovek finansijski propao i počeo da rasprodaje svoju imovinu, odlučio je da mu pomogne i kupi od njega sanke ukrašene praporcima i srebrnim zvončićima, kao i njegova dva irvasa. Ali, čovek mu je rekao da ne može da kupi samo mamu i tatu irvase, već i njihovo šestoro dece. Nikolas se sažalio i kupio od čoveka sanke i svih osam irvasa.

Kroz dimnjak do dečjih srca

U vreme kada je Nikolas imao oko pedeset godina, u selo se doselila imućna porodica koja je kupila veliku kuću na brdu. Otac je bio čudan čovek: na vrata i prozore kuće stavio je rešetke, a devojčici nije dozvoljavao da se igra sa ostalom decom. Nikolasu je bilo žao devojčice, pa je odlučio da joj napravi najlepšu lutku na svetu.

Ali, njen otac nikome nije dopuštao da se približi njihovoj kući. Do Božića je Nikolas napravio još nekoliko lepih igračaka za ovu nesrećnu devojčicu, upakovao ih i odlučio da joj ih dostavi za Božić, kako god zna i ume. Mislio je mislio i – smislio! Odlučio je da se popne na krov i uđe kroz dimnjak.

Tada je izgrdio devojčicinog oca rekavši mu: „Sram te bilo, sva deca u selu srećna su za Božić, samo tvoja kćerka sedi tužna i usamljena. Zar nisi do sada naučio da na svetu ne postoji ništa lepše od dečjeg osmeha?“ Sutradan su se stanovnici sela čudili jer je namrgođeni čovek iznenada poskidao rešetke sa prozora i vrata svoje kuće, i konačno, nasmejan, pustio svoju kćerku da se igra sa decom!

Prva božićna jelka

Odmah pored Nikolasove kuće raslo je mnoštvo visokih, „ponosnih“ borova i nekoliko nežnih jelkica, čije su se grane savijale pod teretom svetlucavog snega. Otišao je do te šumice ponevši u džepovima mnogo sveća, jabuka, oraha i lešnika. Izabrao je najlepšu jelku i okitio je onim što je poneo sa sobom. Od tada, stanovnici tog sela svakog proleća sadili su mladicu jele a na Badnji dan bi je ubrali, nosili svojoj kući i kitili raznobojnim svećama, orasima, šišarkama, jabukama i kolačićima.

Nikolas je zauvek zaspao…

Nikolas je unosio radost u sve kuće širom sveta još mnogo godina. Ali, jedne zime iz njegove radionice niko nije čuo zvuk alata i stanovnici sela su se veoma zabrinuli. Kada je jednog dana neka devojčica primetila da iz dimnjaka njegove kuće ne izlazi dim, otrčala je do kuće i pronašla ga kako spava. Zapravo, ona je mislila da spava… Ali, dobri, stari, plemeniti Nikolas više nikada nije otvorio oči. Zaspao je večnim snom, ali je zauvek ostao u dečjim srcima.

… ali se zato rodio Deda Mraz!

Prošle su godine i sećanje na Nikolasa polako je izbledelo. Ali, zato se priča o dobrom dedi, Nikolasovom nasledniku, brzinom munje proširila širom sveta. Deca su saznala da on živi na Severnom polu, da vozi skoro iste sanke kao i Nikolas, da nosi isto odelo i ima istih osam irvasa upregnutih u sanke.

Njegova ljubav prema deci bila je ista kao Nikolasova, kao i sreća koju donosi svoj deci sveta kada se probude na božićno jutro i u svojim čarapama ili ispod jelke pronađu poklone i slatkiše. To se nikada neće promeniti jer, dok god deca veruju u Deda Mraza, on će živeti i uveseljavati njihovo detinjstvo baš kao što je to pre njega činio dobri Nikolas.

Autor: Life Content