Emocionalna inteligencija – kako je razviti kod deteta i zašto je važna?

Kontrolisanje zabrinutosti prilikom izvođenja velikog projekta, kontrolisanje besa prilikom prolaska kroz bračni konflikt, kontrolisanje straha prilikom prijavljivanja za posao – uopšte sposobnost ljudskog bića da kontroliše svoje emocije na zdrav način odrediće kvalitet njegovog života mnogo više nego njegov IQ. Psiholozi su ovu sposobnost počeli da nazivaju EQ, odnosno količnik emocionalne inteligencije.

Foto: Gulliver/Thinkstock

Emocionalna inteligencija, samopoznavanje i samoprihvatanje, osetljivost na tuđe signale, empatija (koja može biti definisana kao sposobnost da vidite i osetite nešto sa tačke gledišta neke druge osobe), kao i sposobnost da se zabrinutost reguliše pričom o stvarima koje nose emocionalni naboj, predstavlja konstruktivan način.

Količnik emocionalne inteligencije vašeg deteta je povezan sa vama. Pitanje je kako postaviti solidne osnove.

1. Uzmite svoje dete u naručje kada to želi i brzo odgovorite na njegov plač
Visok EQ počinje u doba infantilnosti, od najranijeg uzajamnog delovanja između bebe i roditelja, iz čega se kod bebe razvija osećanje sigurnosti i poverenja.

2. Umirite svoju zabrinutost
Pre gotovo sto godina psiholog Hari Stak Salivan izneo je ideju da se zabrinutost roditelja prenosi na dete. Nedavno istraživanje potvrdilo je da roditeljski dodiri, glasovi i pokreti mogu ili smiriti dete, ili pokrenuti njegovu zabrinutost.

Pročitajte i… Tata i emotivni razvoj deteta

3. Pomozite detetu da nauči da se samo uteši
Poznato je da beba uči da se teši prvo tako što je neko drugi teši. Iz toga beba stiče iskustvo da su njene fizičke i emocionalne potrebe nešto što se može kontrolisati i što može da se toleriše. Bebin nervni sistem počinje da postavlja osnovu za samosmirivanje kasnije u životu. To znači da se bebin mozak i nervi ne razvijaju adekvatno ukoliko je roditelj ne uzima u naručje i teši kada je uznemirena.

Bebino iskustvo obuhvata potrebe koje se ne smatraju pretnjom po život (kao što je neutoljena glad, odsustvo osobe koja brine o njima). Bebe bivaju preplavljene emocijama. Bez utehe koja im je potrebna, njihov nervni sistem ne izgrađuje puteve koji će joj kasnije dozvoliti da se sama uteši. Kao malo dete imaće mnogo problema da nauči da se samo uteši ili kontroliše, jer takvo dete svako osećanje uznemirava. Na kraju, to može dovesti do katastrofe i takvo ponašanje eskalira.

U kasnijem detinjstvu osećanje potrebe, straha ili besa može biti okidač za napad zabrinutosti ili panike, navodeći dete da reaguje jer ne ume da toleriše svoja osećanja, niti ume da se umiri.

4. Prihvatite i prepoznajte osećanja deteta
Možete (i potrebno je) da ograničite akcije svog deteta, ukoliko ima potrebe za tim. Naučite dete da ne može da bira svoja osećanja, kao što nije moglo da odabere svoje ruke ili noge, ali da može i mora da odabere šta će uraditi povodom tih osećanja.

5. Kada dete oseća sumnju, saosećajte sa njim
Vaša saosećajnost i prihvatanje pomažu detetu da prihvati svoje emocije. To mu pomaže da se pozabavi svojim osećanjima i nastavi dalje. Vaša empatija uči dete da njegov emocionalni život nije opasan, nije razlog za posramljenost, da je univerzalan i može da se kontroliše. Dete uči da nije samo. Takođe uči da su i njegove manje prijatne osobine prihvatljive, što znači da je celo prihvaćeno. Uz to uči da razume i prihvati sebe.

6. Ne pokušavajte da detetu odvučete pažnju sa osećanja
Nemojte izazivati osećaj stida kod deteta kada se povredi rečenicama tipa „Takva ogrebotina ne boli.“ ili „Veliki dečaci ne plaču.“. Obratite pažnju na povredu, pokažite saosećajnost, pustite dete da vam pokaže šta se dogodilo i dajte mu malo vremena da obradi događaj. Tada će dete biti spremno da krene dalje.

7. Suzbijanje ne daje rezultate
Neodobravanje straha ili ljutine neće sprečiti dete da ima ovakva osećanja, ali može ga prisili da ih suzbije.
Suzbijena osećanja ne nestaju kao ona osećanja koja se otvoreno pokažu. Ona su samo u zamci i traže način kako da se oslobode. Pošto nisu pod svesnom kontrolom, naglo se pojave u modifikovanom obliku, kao na primer kada predškolarac šutira sestru, kada sedmogodišnje dete ima noćne more, ili kada se kod jedanaestogodišnjeg deteta pojave nervozni tikovi.

8. Aktivno slušanje gotovo uvek pomaže da se rasprše intenzivna osećanja
Prihvatanje detetovih osećanja i razmišljanje o njima ne znači da se slažete sa tim osećanjima ili da ih odobravate. Samo pokazujete detetu da ih razumete. Slušajte i razmišljajte.

9. Pomozite detetu da nauči da rešava probleme
Kada deca (i odrasli) osećaju da se njihova osećanja razumeju i prihvataju, ta osećanja uglavnom gube naboj i počinju da iščezavaju. Ovo ostavlja otvorena vrata za rešavanje problema. Ponekad dete to samo radi. Nekada mu je potrebnaa vaša pomoć za to.

Uzdržite se od nagona da rešavate problem umesto deteta ukoliko vam to ne traži. To detetu šalje poruku da nemate poveranja u njegovu sposobnost da samo reši problem.

10. Jedna od najvažnijih veština koju možete pokloniti detetu je konstruktivno kontrolisanje ljutine
Kada je dete ljuto potražite ispod površine bol ili strah od koga se dete tom ljutinom brani. Setite se da dete uči od vas. Koristite reči, ne silu. Ne dozvolite da ljutina eskalira. Slušajte dete.

11. Oblikujte emocionalnu inteligenciju
Dete će raditi ono što vidi od vas. Da li se brecate na ljude kada ste pod stresom? Imate li manje napade besa kada stvari ne idu dobro? Možete li ostati smireni tokom diskusija ispunjenih emocijama? Da li pokazujte saosećajnost kada neko iskaže osećanja? Sve to radiće i vaše dete.

12. Intervenišite pre nego što izgubite kontrolu nad svojim osećanjima
Svaki put kada uhvatite sebe da vičete na dete shvatite da je greška do vas. Ne samo zbog vikanja, već što niste intervenisali na efikasan način pre nego što je vika postala neophodna.
Kad god od deteta tražite da uradi nešto više puta to znači da niste bili efikasni i onda dolazi do vikanja.
Bez obzira na to o čemu se radi, stavite jasno do znanja da ono što ste tražili da se uradi nećete ponovo razmatrati, ali učinite to dok ste još uvek smireni. Zadržite smireni ton i naučićete dete nešto korisno o tome kako da se kontroliše.
Ukoliko završite sa vikanjem i dete će to naučiti. To nije ništa korisno, već je jako štetno kao model ponašanja na osnovu koga uče kako da se nose sa svojim osećanjima, kopirajući vas.

13. Ne umanjujte detetovo emocionalno samopoznavanje
Poštujte osećanja deteta prema drugima. Ukoliko dete ne voli da ga neki rođak grli, naučite ga da se rukuje. Ako predškolsko dete odbije da se ponovovo igra sa nekim detetom na igralištu čujte zbog čega je tako i pokušajte da mu pomognete da reši problem, ali u svakom slučaju, dozvolite detetu da samo odabere sa kim će se igrati. Potvrdite detetovu sposobnost da veruje svojim osećanjima, uključujući i nelagodnost koju može da oseća. Deci je potrebno da od najranijeg doba donose sopstvene odluke o odnosima sa drugima.

14. Naučite dete da govori o teškim stvarima
Mnogi izazovi mogu da stoje pred vašim detetom – fizički se razlikuje od druge dece, otac je odsutan, ima poteškoća u učenju, usvojeno je, predstojeći razvod roditelja, deda je alkoholičar. Ili je detetu jednostavno teško da vam kaže da je preplašeno od testa u školi, da se oseća kao da ga trener sve vreme kritikuje, da ga druga deca u školi zadirkuju.

Svako dete ima probleme o kojima se boji da diskutuje. To su problemi kod kojih su mu Vaša podrška i vođstvo najpotrebniji. Naravno, prvo vi treba da prevaziđete sopstvenu nelagodu oko problema. Nemojte osećati krivicu.

Potrebno je da vam dete redovno iznosi ono što ga muči. Jedan od dobrih načina je da iskoristite nekoliko mirnih trenutaka u mraku, pred detetovo spavanje i pitate dete kako mu je prošao dan. Šta je bilo lepo, a šta teško?

Zapanjujuće je kako kombinacija mraka i predstojećeg spavanja zna da bude stimulativna i pomogne rezervisanoj deci da se otvore.