Šta bi mame uradile drugačije da mogu da vrate vreme

„Juče“ popraviti ne možete, možete samo da se trudite da budete bolji danas u korist ‘Sutra’. Možemo samo da žalimo što neke lekcije nismo bolje savladali kad im je bilo vreme.

Foto: pixabay.com

Evo šta bi mame drugačije radile:

1. Naučila bih da se opustim.
To muškarcima ide daleko lakše, nego nama ženama. Sreća sa bebama je što su otpornije, nego što mi to pretpostavljamo.

2. Oblačila bih bebu u skladu sa spoljnom temperaturom.
Prvo dete sam rodila početkom leta i jedna od prvih roditeljskih briga mi je bila šta da mu obučem kada ga budem izvodila iz porodilišta. Sreća pa sam poslušala Gospodina Muža koji me je uverio da novorođenčetu zaista nisu potrebni dugi rukavi na 30°C i da mu neće koža izgoreti na Suncu za tih nekoliko minuta od vrata porodilišta do automobila. Još uvek me grize savest zbog rukavica koje sam mu stavljala dok nije napunio mesec dana kako se ne bi mogao grebati. Dobra stvar je što su bebe pametnije od nas večito zabrinutih majki, pa je uspevao nekako da ih se otrese.

3. Koristila bih svaku priliku za odmor.
Bebe naročito vole da testiraju koliko umorne mame noću brzo mogu da skaču na noge lagane. Ako danju ne odspavate dok vaša beba spava, noću ste u problemu.

4. Više bih vodila računa o sebi.
Mame posle porođaja sebe nisko rangiraju na spisku svakodnevnih stavki. Pored toliko obaveza koji posao u kući iziskuje, uvek misle, samo da još ovo odradim i onda ću jesti/okupati se/sesti/otići u toalet. Tako bez kraja i konca. Zaboravljamo da imamo obavezu da vodimo računa i o sebi. Kućni posao može da čeka. Moramo jesti redovno, posebno ako dojimo, jer će u suprotnom mleko da se smanjuje zajedno sa našom težinom.

Na kraju napornog dana grize savest što im se nismo više posvetili

5. Manje bih robovala čistoći u kući.
Ko se prašine boji još? Malo prašine neće nikom da naškodi, može samo da radi u korist sticanja imuniteta. Beba ionako čim ojača počne da stavlja u usta sve na šta naiđe, tako da je bitka istrebljenja klica unapred izgubljena.

6. Bacila bih sat i pustila bebu da sama odredi svoj ritam spavanja i hranjenja.
Novorođenče zna kada je gladno i ume dobro da se prodere kako bi vam to stavilo do znanja. Plačom, trljanjem okica, zevanjem, odsustvom interesovanja za igranje bebica vam poručuje da joj se spava.

7. Saosećajnije bih reagovala na suze.
Ne kažem da nisam reagovala na plač tešenjem, već da je bilo momenata kad sam mislila da beba namerno plače, jer nema pametnija posla nego da mene zavitlava. Bejah glupa, znam. Kao što i znam da reagovanje na svaki plač maženjem neće razmaziti dete, nego nepostavljanje granica i nepridržavanje istih. Ne postoji ‘višak’ ljubavi. Ona je hrana za dečje samopouzdanje. Nemilice bih zasipala decu ljubavlju, zagrljajima, poljupcima, milim rečima bez bojazni da ću ih pokvariti. Više bi ih hrabrila, igrala se i smejala sa njima, a manje kritikovala.

8. Opušteno bih izigravala klovna.
U početku sam bila dosta ukočena u igri sa bebom, bilo mi je neprijatno da pričam bebećim jezikom. Lepota prakse je što ponavljanjem sve postaje lakše. Ne bih brinula da li će me odrasli posmatrati kao budalu dok izvodim kerefeke koje zasmejavaju bebu. Dečji osmeh nema cenu.

9. Više bih izigravala paparaca.
Bez obzira što imam popriličan broj i fotografija i snimaka, volela bih da ih imam još više, kako vreme odmiče i deca rastu. Ne mogu da se nagledam tih slatkih bebećih lica i da se naslušam gugutanja i žao mi je što nemam snimljen svaki trenutak proveden sa njima.

10. Ne bih pametovala da znam bolje roditeljski posao od Gospodina Muža, jer zaboga ipak sam ja Majka.
Dobar tata je neprocenljiv član roditeljske klackalice. Uskače svojim zdravim razumom kad se situacija otrgne kontroli i mama ‘izgubi kompas’. Čuva decu od preterane zabrinutosti i zaštite mame tigrice, unosi spontanost i zabavu u igru i život porodice.

11. Oprostila bih sebi što nisam savršena.
Poslednja stavka na ovom spisku, ali ne i najmanje važna je opraštanje samima sebi što smo od krvi i mesa, što imamo ponekad loše dane, što nismo uvek najponosniji na naše ponašanje. Važno je da se trudimo da budemo bolji i da znamo da dajemo najbolje od sebe našoj deci. A ona će nam oprostiti sve naše roditeljske nespretnosti, jer imaju najveće srce.