Kako „spasiti“ Deda Mraza

Pre ili kasnije, deca ukapiraju da nešto „škripi“ u priči o Deda Mrazu i da neke stvari tu, jednostavno, nisu logične. Počinju da postavljaju pitanja, a vi izmišljate naprosto nemoguće odgovore. Evo kako se snašla jedna mama…

„Razotkrili smo legendu i pretvorili je u čaroliju“

Suprug i ja mislimo da je za decu dobro da veruju u priču o Deda Mrazu, jer kroz nju obogaćuju svoju maštu i stiču saznanja o tome da je biti plemenit super stvar. Našem sinu počeli smo da pričamo ovu priču kada je imao nešto manje od dve godine. Pored ustaljene verzije priče o dedici koji živi na Severnom polu i preko cele godine pravi igračke za decu da bi oko Nove godine „doleteo“ na sankama i ostavio poklone pod jelkom, mi smo smislili i dodatni scenario u kojem su ulogu dobili i ostali junaci iz bajki. Tako je, na primer, Petar Pan dobio ulogu Deda Mrazovog glasnika koji leti po svetu „beležeći“ u svoj tefter koja deca jedu povrće i ne prave „cirkus“ kada dođe vreme za spavanje, a to nam je išlo u prilog svaki put kada bi David ispljunuo variovo od blitve ili nije hteo da ide na spavanje. U prilog su nam išli i mnogobrojni dečiji filmovi u kojima je verno prikazano kako funkcioniše ta „stvar“ sa Deda Mrazom.
Bajka je „pila vode“ sve do prošle Nove godine kada je naš nestaško počeo da nam postavlja „nezgodna“ pitanja poput: „Da li je pravi onaj Deda Mraz kod mame na poslu ili onaj kojeg sam video u tržnom centru?“, „Kako on ulazi kroz dimnjak kada ga mi nemamo?“, „Kako irvasi mogu da lete kada nemaju krila?, „Kakve veze imaju Deda Mraz i ‘koka-kola’?“, „Odakle Deda Mrazu kompjuter?“ (pošto smo mu prošle godine pismo poslali putem imejla)…

Tada sam shvatila da našem sedmogodišnjem sinu jednostavno više ne možemo da „uvaljujemo“ bajku, već da ćemo morati da je pretvorimo u lepo sećanje. Odnosno, rešili smo da zajedno razotkrijemo legendu o Deda Mrazu i pretvorimo je u čaroliju kojom ćemo sada očarati Davidovu mlađu sestru kojoj je tek dve godine i koja je i suviše mala za pravu „istinu“.
Priznala sam mu da je u pravu u vezi sa nedoumicama oko Deda Mrazovog postojanja, a tada sam mu postavila i ovo pitanje: „Šta ti misliš, da li postoji Deda Mraz?“.
„Mislim da je postojao, ali je umro od starosti kao i naša nana“, odgovorio je.
„Ko onda deli poklone deci?“, napravila sam se blesava.
„NJegov sin koji voli decu kao i on“, glasio je njegov odgovor koji me je, priznajem, veoma iznenadio.

Jupi! Deda Mraz ima naslednika!
Mislila sam da je u njegovoj glavi lik Deda Mraza potpuno „raskrinkan“ i sveden na postojanje „lažnih Deda Mrazova“ koji se raštrkaju po gradu da bi podelili poklone, kad „paf“, on misli da Deda Mraz ima naslednika! Odlučila sam da iskoristim njegovo verovanje za konstruisanje nove verzije priče, ali one „istinite“:
„U pravu si, nismo hteli da ti kažemo da je pravog Deda Mraza zamenio njegov sin da se ne bi rastužio. Ali, to nije ni važno, zar ne?“
„Nije, mama… Važno je da se deca raduju jelki i poklonima. Ali, ako njegov sin i ne stigne ove godine do naše kuće, znam da ćete ti i tata ostaviti nešto pod jelkom za mene i Teodoru“, glasio je odgovor male pametnice.
Tada smo se dogovorili da Teodori ipak ne otkrijemo tajnu o Deda Mrazu, već da je pustimo da uživa u čaroliji, sve dok i sama ne počne da nam postavlja „nezgodna“ pitanja. I još smo se dogovorili da će joj on, kao pet godina stariji brat, jednog dana objasniti o čemu se tu zapravo radi. Ovim dogovorom ubismo tri muve jednim udarcem: naš je sin dobio na značaju, mi nismo ispali lažovi, a Deda Mraz je preživeo!

Gordana Filipović iz Beograda