Kako naučiti tinejdžere da budu srećni?!

Kad se tinejdžer ne oseća dobro, roditelji su skloni da automatski pokažu brižnost, zato što su biološki programirani da spasavaju svoje dete iz nevolje i da ga grle i teše poljupcima.

Foto: Pixabay/Free Images

Svojim dobronamernim pokušajima da zaštitite tinejdžera od neuspeha i da mu obezbedite sigurno odrastanje, vi ga sprečavate da doživi i razočaranja, bez kojih neće naučiti da ustane kad padne. Rezilijentnost je veština koja nam omogućava da se oporavimo od loših perioda. Kao i mišići u telu, i rezilijentnost mora da se uvežbava, jer se vežbanjem stiču veća gipkost i elastičnost. Možda vam se čini protivno roditeljskom instiktu ili čak zlonamerno da se povremeno izmaknete u stranu i pustite dete da padne/razočara se/obruka, ali tako mu zapravo dajete priliku da razvije sopstvene strategije prevazilaženja negativnih iskustava.

To će mu pomoći da naštimuje svoj alarmni sistem, kako bi ga ubuduće opominjao da izbegava slične situacije i da se i kasnije u životu snađe kad zagusti. Što bude veštiji u tome, to će brže menjati nestaložen mentalni stav za staložen. A roditelji koji na prvi znak panike (zbog drame/izazova) jure da zaštite dete ili neprekidno titraju oko njega, postižu samo to da im dete redovno uvaljuje odgovornost za svoje postupke jer je i kormilo u njihovim rukama.

Ovakav scenario podrazumeva i veći rizik da tinejdžer padne pod rđav uticaj svojih drugara, u vreme kada se njegova pažnja neminovno okreće prema vršnjačkoj grupi. Koliko često ste se zapitali: „Da li da dopustim to i to?“, „Šta ako se desi x?“, „Da li je pravi trenutak da to dozvolim?“ Teško je naći pravu meru između toga da pokažete detetu brigu i da ga podržite, ali da ga ipak pustite da se samo nosi sa izazovima, svesni toga da ćete ga kad god zatreba dočekati kao sigurnosna mreža.

Treba znati kad i kako pomoći
Kad se desi nešto loše, a desiće se, tinejdžer mora znati kome može da se obrati za pomoć i podršku. Malo je verovatno da će sa sedamnaest godina poželeti da vam dotrči u krilo, ali kad se nađe u sosu do guše, njegova osnovna emotivna potreba jeste ga neko umiri i da mu pokaže da ga prihvata. Posvećivanje pažnje, vremena i brige najbolje deluje kad ih kao infuzijom ubrizgavate samo kada je potrebno. Trenuci bliskosti znak su vaše brige i ljubavi. S momcima se treba zbližavati u hodu, dok radite nešto zabavno ili pričate u kolima, da bi stizali da obrade i polako se osveste šta se dešava.

Zahvaljujući tome će i kada im se nešto loše desi izvan kuće, poželeti samo da vas pozovu i da čuju vaš smireni, poznati glas i sve će leći na svoje mesto. Ako se roditelj previše unese i pokaže sažaljenje i saosećajnost, ili se ponaša nametljivo, može dobiti po nosu. Ako na to pokaže uvređenost i uznemirenost, samo će dalje uzburkati detetov „nestaloženi“ bes. Roditelj uvek mora s obe noge stajati na zemlji i reagovati smireno i ozbiljno, kako bi dete naučilo da vlada sobom. Devojčice često imaju brojnije prohteve, ali se i bolje snalaze oko njihovog zadovoljenja, jer im razgovor o problemima pomaže da se oslobode brige.

*Tekst je preuzet iz knjige „Tinejdžeri na dlanu – Kako ih odgajiti da budu srećni“, u izdanju Lagune.