Strahota u smederevskom porodilištu: Smrt bebe – nesrećan slučaj ili čedomorstvo?

U Srbiji se mnogo priča o beloj kugi i padu nataliteta, ali se na stranu gura činjenica da majke pred porođaj prestrašeno broje dane i čekaju trenutak kada će otići u porodilište. Pritom, njihov strah ne izaziva sam čin porođaja, nego i priče drugih majki o uslovima, hrani, higijeni i osoblju koje ih tamo čeka.

Foto: Gulliver/Thinkstock

Porodilja Ana J. poslala nam je njeno zastrašujuće iskustvo iz porodilišta, koje je želela da podeli sa drugim budućim majkama, kao i da skrene pažnju na neljudske uslove kojima su trudnice i buduće majke naše zemlje u porodilištima izložene.

Njeno pismo prenosimo vam u celosti:

– Po uputu svog ginekologa sam dana 17. jula u pratnji svog supruga otišla u porodilište. Po prijemu, doktorka koja me je pregledala i ustanovila da je moja trudnoća uredna i da sam u „terminu“ za porođaj. Odlučila je da me zadrži na prijemnom odeljenju.

Istog dana, urađene su još neke dodatne analize, poput vađenja krvi, CTG-a i ultrazvuka. Na ultrazvučnom pregledu doktorka je ustanovila da je beba u pravilnom položaju, ali da se vidi gubitak plodove tečnosti. Ja lično mislim da je to bio već prvi znak da se nešto neuobičajeno dešava. Tada me je doktorka začuđeno pitala: „Da li ste sigurni da je termin baš danas?

Kakvo je to pitanje? Ko je ovde lekar? Zar joj nisu ništa značili nalazi mog ginekologa? Uprkos onome što je ustanovila, ponovo me je vratila u predporođajnu sobu, gde sam prenoćila i čekala da se jave bolovi kojih nikako nije bilo. U ranim jutarnjim satima druga doktorka izvršila je ginekološki pregled i CTG. Svaki pregled je bio neprijatan i bolan. Ustanovljeno je da se ništa nije drastično promenilo i da sam „otvorena“ oko dva prsta. Tada je dotična doktorka odlučila da mi u 8:15h ubrizga neku vrstu vaginalne indukcije (koja bi trebalo da doprinese širenju kanala materice i karlice).

Moram da naglasim da ova doktorka ima preko 20 godina radnog iskustva i da je interesantno što ne ume da otvori tubu u kojoj se nalazi gel za indukciju. Nakon što sam ipak nekim čudom primila indukciju, krenuli su i prvi bolovi. Tada su me ostavile samu u porođajnoj sali da ležim na stolu naredna dva sata. Tek nakon tog vremenskog perioda ponovo su došle i uradile mi CTG… Otkucaji bebinog srca bili su uredni… Dali su mi i drugu indukciju, vensku. Tada sam po prvi put nakon više od dva sata ležanja konačno ustala.

Rekli su mi da bi trebalo da šetam kako bi se beba spustila što niže. Tako sam sa iglom i prikačenom indukcijom šetala hodnikom po njihovom nalogu. U jednom momentu baterija na stalku za infuziju se ispraznila i počela je da ispušta onaj neprijatan pištavi zvuk, koji me je pored sve ove agonije duplo više nervirao. Naravno, jedva sam uspela da dozovem sestru koja je sa ostalim koleginicama pila kafu. Od silnog smeha i trač partije nisu čule da aparat daje signal a nisu reagovale ni na moje dozivanje.

Bolovi su se pojavili. Vratili su me u porođajnu salu i oko 13h doktorka mi je probušila vodenjak. Ali, kao i svaki pregled do tada bio je jako neprijatan i bolan. Opet sam ostavljena sama da ležim. Rekli su mi da se okrenem na bok i duboko dišem.

Paklena vrućina, nigde dašak vazduha. Verovali ili ne, tu sam provela celo posle podne, povremeno su me obilazile i radile CTG. U jednom momentu zatražila sam gazu natopljenu vodom da mi stave na usta kako bih lakše disala jer sam bila izmorena i dehidrirana. Tek negde oko 17h ponovo se pojavljuje doktorka i obavlja ginekološki pregled. Već sam dovoljno bila otvorena, ali i dalje ništa…

Primetila je takođe u predelu bešike neki otok, za koji je mislila da je tečnosti, te su mi sekund posla toga radili pražnjenje, ali ni kapi tečnosti nije bilo. Zamolili su me da legnem na bok, podignem jednu nogu: „Kada osetis napon, guraj!“ – reče babica da bi me nakon samo nekoliko minuta ponovo ostavile.

Bila sam zaista uplašena, jer je ovo bio moj prvi porođaj, nisam znala šta treba da radim, ali sam gotovo bila sigurna da predugo traje…

Proslo je već i 18h kada su došle dve doktorke gde su po stoti put tražile ponovno pražnjenje bešike… Dokle, kad nije bilo ni kapi tečnosti???

Videvši da sam izmorena i da teško dišem rekla mi je da ustanem i udahnem malo vazduha. I to sve bez njihove pomoći. Pala je noć. Dotična je sedela, telefonirala i igrala igricu na računaru.

Kada više nisam imala snage od bolova da stojim, konačno su se setili i vratili me na sto i pokušali da me porode. Uz pritiskanje po stomaku, beba nikako nije mogla da izađe, a videla joj se glavica.

Kada su videli „da je vrag odneo šalu“ obe doktorke su se uspaničile. U tom momentu agonije i pakla kada više nemate rešenje i izlaz, jedna od babica je predlagala vakuum porođaj, ali nije smela da se usudi.

Nakon još jednog pokušaja pritiskanja i mučenja, odlučili su se za hitan carski rez. Već sam bila zasečena u vaginalnom predelu, stavljen kateter.

Babicine reči su me pratile sve vreme: „Drži ovaj kateter, prelazi tamo i penji se na sto“.

Nekako sam se popela i legla… Anestezija, prekid filma.

Kada sam se probudila oko 23h rekli su mi da sam porođena oko 21:10h.

Bila je ponoć kada sam stupila u kontakt sa svojom porodicom. Meni su posle operacije rekli da je beba u Tiršovoj i da je bila u teškom stanju, ali da se stabilizovala.

Slagali su. Beba je bila u užasnom stanju i nije preživela njihovo mučenje. Pojava mekonijuma u mojoj utrobi dovoljno govori o tome da je beba užasno mučena još za vreme porođaja. I još da ne pominjem povrede na bebinoj glavi i ostećeno plućno krilo. Bili su nestručni i neažurni u svakom pogledu.

Zato se postavljaju sledeća pitanja na koje nikada nismo dobili odgovore:

Zašto nisu započeli porođaj još 17. jula kada je i bio termin?

Zašto je porođaj trajao od 8:15h do 21:15h?

Zašto i kako su smeli da me ostavljaju samu da ležim u porođajnoj sali?

Zasto nije i drugog dana urađen ultrazvuk?

Ja znam da neke stvari ne mogu da se predvide i da dolazi do komplikacija tokom porođaja, ali zato su tu lekari i babice da reaguju na vreme.

Ako nije bilo propusta u njihovom radu odakle povrede na bebinoj glavi, odakle krv u plućima i ostećeno plućno krilo, odakle mekonijum?

I na kraju zasto su toliko dugo čekali?

Iz mog ugla, odgovori na ova pitanja su samo bahatost, lenjost i nemar!

Ako im je plata mala, ne treba ni da rade, ili ih treba stimulisati – kovertom u koju ćete staviti 200 eura da bi iole obratili pažnju na vas?

Sramota!!!!!!

Izgleda da je u zemlji Srbiji sve korumpirano.

Pitam se da li je nedužna duša morala da strada zbog njihovog nemarstva i nestručnosti?

Imate i vi neko upečatljivo, loše ili dobro, iskustvo u trudnoći, sa porođaja…?! Podelite ga sa nama putem komentara ili pošaljite vašu priču na mejl adresu naše redakcije [email protected], kako bismo je objavili (anonimno) i podelili sa drugim čitateljkama.