Razgovarajte s bebom – osmehom!

Pogrešno je misliti da sa bebom koja još uvek nije savladala veštinu govora, nije moguće razgovarati. Zapamtite, neverbalna komunikacija važna je kao i ona uspostavljena rečima…

Da bismo uspešno odgovorili na sve zahteve koje pred nas postavlja užurbana svakodnevica, ostvarili dobre porodične, poslovne i prijateljske odnose, te bili zadovoljni i samopouzdani, jedna od osnovnih veština koje moramo da savladamo jeste komunikacija
Uspešno roditeljstvo, ismeđu ostalog, podrazumeva i adekvatnu komunikaciju između odraslih i deteta. Razgovarajući sa roditeljima, dete postepeno opaža, gradi sliku sveta, spoznaje odnose u svojoj porodici, i, što je od presudnog značaja, stvara sliku o sebi kao ličnosti. I baš zbog toga, razgovor sa detetom može biti konstruktivni pokretač njegovog celokupnog razvoja, ali, nažalost, može imati i toliko destruktivno i pogubno dejstvo u procesu razvoja, da u potpunosti ugrozi mališanovu ličnost, a naročito njegovu svest o sebi.

Dve vrste komunikacije
Postoje dva osnovna načina komunikacije među ljudima – verbalni i neverbalni. Verbalna komunikacija je razmenjivanje informacija putem usmene ili pisane reči. Iako je visoko genetski uslovljena, funkcija govora deteta ne javlja se odmah po rođenju, već se postepeno razvija tokom prvih godina života. To ni u kom slučaju ne znači da bebe nisu prijemčive za govor odraslih, pa je od presudnog značaja za razvoj mišljenja, govora i inteligencije da od prvog dana glasno razgovarate sa svojom bebom. Kada dete ovlada funkcijom govora i od pasivnog primaoca reči izraste u aktivnog sagovornika, naročito obratite pažnju na način na koji sa njim verbalno komunicirate.

Prihvatanje je osnova dobrog odnosa
Prvenstveno, vaš celokupni odnos, pa samim tim i komunikacija, treba da nosi jednu generalnu poruku koja glasi – „prihvatam te!“. Ukoliko dete sazreva uz konstantno osećanje da ga roditelji prihvataju, ono, u stvari, raste uz najvažnije osećanje detinjstva – da je voljeno. Ako prihvatate svoje dete bez rezerve, uvažavate sve njegove vrline i mane, njegov nezreo način razmišljanja i pogleda na svet, ponekad pogrešne i „uvrnute“ stavove prema obavezama i odgovornosti, vaše dete će se osećati dobro, slobodno će izražavati svoja osećanja i razviće jako osećanje lične vrednosti. Na taj način ono će se spontano i slobodno razvijati, bez ograničavanja i omalovažavanja, te će postepeno, uz vašu pomoć, prevazilaziti sve svoje nesavršenosti.
Mnogi roditelji žive u uverenju da je najbolji način podizanja i vaspitavanja deteta upravo otvoreno ukazivanje na ono što kod njega na možemo da prihvatimo, s čime se ne slažemo, šta nas brine ili doslovno izluđuje. Nažalost, takav stav podrazumeva jedno generalno neprihvatanje deteta, jer obiluje komandama, zabranama, moralnim pridikama, ubeđivanjima i gotovim rešenjima po sistemu: „Ja ću ti pokazati kako da uradiš, jer sam odrastao i najbolje znam!“.

Pazite šta govorite detetu
Deca su izuzetno osetljiva na sve poruke koje dobijaju od svojih roditelja i bezrezervno u njih veruju, naročito u najranijem detinjstvu. Ukoliko prečesto etiketirate dete, nazivate ga pogrdnim imenima, ukazujete mu da je loše, glupo, nesmotreno ili trapavo, ono će vam u potpunosti verovati. Deca kojoj roditelji prečesto govore da su loša u najvećem broju slučajeva takva i postanu. Već kod sasvim malog deteta, starog jednu ili dve godine, u tako destruktivnom okruženju rodiće se nesvesna ideja: „Ako vi zaista mislite da sam toliko nevaljao, glup ili loš, onda ću se tako i ponašati, onda ću to zaista i postati!“. I, nažalost, mračno proročanstvo uvek se ostvaruje. Zbog toga, oprez sa porukama koje upućujete svom detetu!

Slušajte dete ćutanjem
Sada ćete se zapitati: „U redu, koji je onda najbolji način komunikacije sa detetom? Prihvatanje, u redu, to uvek i radimo, ali šta dalje?“. Osim prihvatanja, veoma je bitno i aktivno slušanje. U stvari, aktivno slušanje deteta znači aktivno ga prihvatati. Mnogi roditelji i ne primećuju koliko često upadaju u reč svojim mališanima, koliko se često mešaju u njihove pokušaje da sami reše svoje probleme. Roditelji su najčešće toliko vezani za svoje dete da žele zauvek da im budu preko potrebni. Da li je to fer? Da li je stimulativno za dečji razvoj? Naravno da nije.
Možemo aktivno da ga slušamo na različite načine. Prvenstveno, ćutanjem. Dopustite detetu da do kraja ispriča šta želi, oseća ili šta ga tišti. Nemojte požuriti da mu pomognete, da mu ponudite „instant“ utehu ili rešenje problema. Mirno ga slušajte. Dok vam nesmetano govori, postoji velika šansa da će, prateći tok svojih misli, samostalno rešiti problem. Drugi načini aktivnog slušanja su prihvatanje detetovih ideja, odobravanje, klimanje glavom, podsticanje da nastavi sa govorom i mnogi drugi.

Ne omalovažavajte dečja osećanja!
Aktivno slušanje znači prihvatanje detetovih stavova i osećanja, ma kako vam oni zvučali čudno i neprihvatljivo. Nikada ne diskvalifikujte detetova osećanja. Ukoliko se, na primer, silno uplaši psa, rečenice tipa: „Ma hajde, to je potpuno bezopasan pas!“, ili još gore: „Stvarno si plašljivko, ne budi beba!“, na prvi pogled zvuče kao uteha, a u stvari vi ste detetu poslali poruku omalovažavanja. Pažljivim slušanjem pomozite detetu da prihvati svoja negativna osećanja i da prestane da ih se plaši. Prečesto, u želji da ih zaštitimo, stopiramo izražavanje negativnih osećanja naše dece i tako ih učimo da ih se stide, gutaju ih i potiskuju. Ona, nažalost, bivaju potisnuta u nesvesne slojeve ličnosti, ali se ipak ispoljavaju na neželjene načine, kroz neurotske tegobe.
Aktivnim slušanjem detetu saopštavamo poruku da ono ima pravo da izrazi sopstvena osećanja, da je samostalna osoba sa svojim stavovima, idejama i osećanjima. Na taj način, detetu pomažemo da razvije samostalnost. Dok ga slušate kada vam govori o svom problemu, podstičite ga rečima i izrazima lica da nastavi i zaustavite poriv da mu odmah ponudite izlaz iz problematične situacije. Time ćete podstaći dete da samo potraži rešenje, ukazaćete mu da u njega imate poverenja, da ga smatrate sposobnim i doraslim mnogim situacijama, kao i da ste svesni da je samostalna ličnost, odgovorna za posledice svojih postupaka.

Ne udaljavajte se, već se približite
Drugi oblik komunikacije, ništa manje značajan, jeste neverbalna komunikacija. Kao što i sam naziv sugeriše, ovaj oblik komunikacije ne podrazumeva reči, već se odvija putem pokreta tela, gestovima i mimikom lica. Deca su veoma umešna u tumačanju i verbalnih i neverbalnih poruka koje im „šalju“ roditelji. Ponekad svesno, ali najčešće nesvesno, ona opažaju i najsuptilnije znake u ponašanju roditelja koji mogu da obogate, ali i da potpuno ugroze njihovu međusobnu komunikaciju i celokupni odnos. Tada se dešava najtužnija vrsta odnosa među roditeljima i decom – udaljavanje. Reći detetu „Volim te“ hladnim glasom ili pohvaliti ga za učinjeno delo uz sumnjičavo podignutu obrvu, podjednako je pogubno kao i otvoreno ga odbaciti, okriviti ili omalovažiti.