Dragi svete, sa iste smo plantete!

Drage mame, drage tate, često se pitamo šta je to inkluzija i tražimo stručne i naučne odgovore. A možda bi trebalo samo da znamo jednu jedinu stvar – inkluzija to je kad smo srećni i prihvaćeni i ti i ja.

View of a group of young children with their heads together

Ovo zato nije priča o drugima i drugačijima, ovo je priča o lepoti različitosti. Svo šarenilo detinjstva potiče od plavih, crnih i smeđih kosica. Niko ne bira vreme ni mesto svog rođenja, ne bira ni roditelje, niti svoje lične karakteristike (pol, oblik tela, visinu, težinu, boju očiju niti kose). Zato je važno da naučimo dete da prihvati razlike, poštuje ih i nauči da voli i one koji mu nisu slični. Jer svako dete prelepo je upravo takvo kakvo jeste!
Deca sa smetnjama u razvoju nisu različita, svi smo različiti u tome i jeste lepota postojanja! To što se neko razvija drugim tempom, ne znači da nema svoje potencijale, da nema potrebu da pripada vršnjačkoj grupi, da uči u skladu sa svojim mogućnostima , da bude voljen i da voli. Škole i vrtići nisu samo obrazovne, nego i vaspitne institucije (ili bi to trebalo da budu) zato je od neprocenjive važnosti od najranjeg uzrasta promovisati obrazac prepoznavanja individuanih karakteristika svakog deteta, prihvatanja , tolerancije i razumevanja.

– inkluzija je proces kojim dobija svako dete – procesom inkluzije, škole i vrtići šalju snažnu vaspitnu poruku svoj deci da je različitost prirodna i da treba da je uvažavamo, razumemo i poštujemo. Poruke koje na ovom uzrastu i sistematski šaljemo deci imaju daleko veće šanse da budu prihvaćene i da se dece razvijaju u skladu sa njima.
– neprihvatanje slabijeg neće te učiniti jačim- često citiramo izreke koje upućuju na to da je samo snažan čovek sposoban da zaštiti „slabijeg“, ali nažalost, ovo su često samo fraze i mrtvo slovo na papiru. Praksa često demantuje naše reči, zato je važno da deca u praksi imaju šansu da razviju svoje stavove i da ih potkrepe delovanjem
– ono što činiš drugima i drugi mogu činiti tebi – obeležavanje drugih kao manje važnih, „drugačijih“ je opasan proces i svaki roditelj treba da zna koliko je snažan „bumerang“ efekat u ovakvim slučajevim. Svako dete može da bude diskriminisano po bilo kom osnovu – smetnji u razvoju, polu, socio – ekonosmkom statusu, izgledu i sl. Zato je važno da naučimo decu koliko je etiketiranje pogrešno i da uvek imamo na umu da svako dete može da bude žrtva predrasuda
– roditelji su važna karika u formiranju stavova deteta – sva istraživanja ukazuju na visok nivo povezanosti predrasuda kod roditelja i nastavnika sa predrasudama koje će razviti deca. Roditelji i nastavnici modelom prenose stavove deci, pa samim tim i predrasude. U isto vreme važno je napomenuti i da deca kojoj se ukazuje više ljubavi i poštovanja u porodici imaju manju sklonost da razvijaju predrasude i omalovažavaju drugu decu
– otvoreno dete postaje mudar čovek – deca koju danas formiramao unutar strukture porodice i obrazovnog sistema postaće sutra ljudi koji formiraju društvo. U najranijem periodu, zato, je važno da razvijemo kod dece otvorenost ka različitosti, razvijamo nenasilne obrasce komunikacije, kritičko mišljenje, samostalnost u donošenju sudova i zaključaka.
Zato negujmo dete u detetu, dok razvijamo čoveka u njemu. Uprkos razlikama, naučima svako dete da smo svi sa iste planete. Razlike među nama bogatstvo su koje nas spaja, a ne povod za razdvajanje i odbacivanje.
Zato ovo i nije bila priča o nekoj deci koja su „drugačija“, već priča o lepoti individualnosti. A to je, upravo, priča o inkluziji!

Autor: NATALIJA SKNEPNEK – pisac za decu – rođena je 19. 02. 1980. godine u Pančevu. Diplomirala je na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a trenutno pohađa postdiplomske studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autorka je sertifikovani porodični edukator. Kooautorka je preko 20 publikacija i priručnika u oblasti socijalne zaštite koji su namenjeni pružanju podrške osobama sa invaliditetom i njihovim porodicama. Autorka je i knjiga za decu „Pozornica sa 30 lica“ i „Na krilima bajke“.