Kako da vas dete sluša?

Jedna od najčešćih rečenica koju roditelji izgovaraju je “ništa me ne slušaš”. I to od najranije detetove dobi. Kada se zapravo može reći da dete ne sluša?

Thinkstock

Do druge godine dete nije svesno svoje neposlušnosti tj. krši pravila iz neznanja. Upravo iz ovog razloga ne vrede ukori i prekori roditelja čiji je najvažniji zadatak u ovom periodu da spreče fizičko povređivanje deteta.

Oko treće/četvrte godine dete može da shvati odnos između uzroka i posledice (ako uradim ovo, dogodiće se …) i to mu pomaže da razume zašto mu je dozvoljeno da radi neke stvari, a neke ne. Shvatanje uzroka i posledice predstavlja prvi korak ka progresivnom usvajanju porodičnih standarda i formiranje onoga što bi se moglo nazvati “svešću” o sopstvenim dužnostima i ograničenjima. Iz tog razloga se tek od ovog trenutka može pričati o neposlušnosti kao svesnom prestupu postavljenih pravila.

Koji edukativni model izabrati?

Nakon druge godine vreme je za saopštavanje prvih, jednostavnih pravila koja će detetu omogućiti da nauči šta je dobro a šta loše za njegove roditelje. Nakon toga ono će, uz pomoć maminih i tatinih objašnjenja i zahvaljujući sopstvenom iskustvu shvatati zašto se neko ponašanje ocenjuje pozitivno a drugo ne. Međutim, ovo puko izgovaranje pravila nije dovoljno da bi ona bila poštovana i često će biti potreban “sukob” sa mališanom koji, upravo kršenjem pravila, želi da iskaže sopstvenu nezavisnost.

Mame i tate često sumnjaju u sopstvene sposobnosti i ispravnost vaspitnih mera koje zastupaju. Najčešće se primećuje da roditelji primenjuju model iz svog detinjstva čak iako se sukobljavaju sa validnošću šema naučenih u porodici iz koje potiču.

Međutim, osnovna i najvažnija stvar jeste poštovanje sopstvene prirode i sopstvenog instinkta izbegavajući metode u kojima se ne prepoznajemo. Na taj način roditelju je lakše da bude uvek korektan u svojim postupcima a detetu da mu veruje kad nešto kaže.

Koje je pravo ponašanje?

Evo nekoliko smernica koje vam mogu pomoći da uspostavite i održite autoritet:

Nemojte postavljati previše pravila: nerealno je očekivati da se dete od 3-4 godine ponaša kao odrasla osoba. Bolje je držati se nekoliko jasnih pravila koja su laka za poštovanje.

Nemojte konstantno menjati ili improvizovati pravila: dete ima odlično pamćenje i ako mu se danas dozvoli ono što je juče bilo zabranjeno može zaključiti da pravila i nisu previše važna.

Izbegavajte zahteve koji treba da se ispune istog momenta (“idi operi ruke”, “dolazi odmah za sto”) ako je dete zauzeto igrom. Ovakva naredba će sigurno izazvati neku vrstu okršaja i izazova koji dovode u pitanje autoritet roditelja. Mudrije je detetu dati vremena – “još jedan krug i idemo kući”.

Kada detetu naređujete da nešto uradi ton mora da bude odlučan i čvrst. Gubljenje kontrole i vikanje može da uplaši dete i natera ga da tog puta posluša iz straha, ali ne doprinosi autoritetu.

Hvalite dete kada nešto dobro uradi. Ukoliko se dete samo grdi i za najmanju sitnicu biće mu teže da shvati razliku između dobrog i lošeg.

Kazne: da ili ne?

Do druge godine dete još uvek nije u stanju da poveže svoje ponašanje sa kaznom. Iz ovog razloga pretnja da će biti kažnjeno ili primenjivanje kazne neće postići da dete postane poslušno.

Od treće/četvrte godine ovaj mehanizam daje prve rezultate. Važno je međutim držati se određenih pravila.

Izbegavati previše teške kazne koje bi mogle da izazovu negativno ponašanje kod deteta.

Ne pretiti detetu kaznom a zatim je nikad ne primeniti. Ovakvo postupanje može da izazove nevericu i sumnju kod deteta.

Pokazati sigurnost u sopstvene postupke: kada ste se odlučili za kaznu, sprovedite je do kraja. Nikako nemojte odjednom promeniti mišljenje i reakciju.

Ne upotrebljavajte telesno kažnjavanje deteta.