Mame, vratite batinu u raj!

U drugoj godini života dete počinje da se „osamostaljuje“ i iskazuje svoju volju koja ne mora da se poklopi sa roditeljskom. Kako ga ispraviti, šta preduzeti a pritom ne pogrešiti?

Tokom bebinih prvih godinu dana roditelji se najviše bave zadovoljavanjem njenih fizičkih, nutritivnih i higijenskih potreba. Međutim, već u drugoj godini treba postepeno raditi na detetovom ponašanju, tako da ono vremenom počne da shvata šta je dobro, a šta nije.

Uskraćivanje pažnje

Ukoliko već treba kazniti dete, opredelite se za takozvanu separacionu kaznu. Ona se zasniva na uskraćivanju pažnje i ljubavi u trenucima kada se vaš mališan neprimereno ponaša. Umesto da dete koje je iz besa tresnulo igračku o zid lupite po guzi, dovoljno je da napustite prostoriju. Poenta je da ne odgovorite na njegovu potrebu za svađom, već da mu uskratite pažnju. To će ga zaboleti mnogo više nego udarci po guzi.

Kažnjava se ponašanje, a ne dete

Kazna nikada ne sme da se odnosi na celokupnu ličnost vašeg deteta, nego samo na onaj segment njegovog ponašanja koji je trenutno neprihvatljiv. Ako je dete udarilo druga ili šutnulo baku, sasvim je pogrešno reći: „Ti si loš i nevaljao!“. Ispravnije je i delotvornije reći: „Nije lepo udarati druga“ ili „Loše je biti grub prema baki“. Što je dete mlađe, treba mu što preciznije i određenije ukazati na deo njegovog ponašanja koji se ne odobrava.

Delajte na licu mesta

Kazna nikada ne trebe da bude odložena, po principu: „Videćeš ti kad se vratimo kući!“ Ona treba da usledi odmah nakon neprihvatljivog ponašanja, jer odloženo kažnjavanje dovodi do anksioznosti, usled iščekivanja i osećanja strepnje od kazne. Osim toga, detetu treba ukazati kako treba pravilno da se ponaša u određenoj situaciji, jer će u protivnom ostati zbunjeno. Uz kaznu uvek treba da sledi verbalno objašnjenje: detetu treba reći koji deo njegovog ponašanja je neprihvatljiv i zbog čega je „zaradilo“ kaznu. Bez dobrog objašnjenja, svi efekti kažnjavanja padaju u vodu!

Zaboravite na fizičko kažnjavanje!

Efekti fizičkog kažnjavanja mogu da budu trajno negativni po psihički razvoj deteta. Oni dovode do narušavanja odnosa među decom i roditeljima, do osećanja nesigurnosti, odbačenosti i niže vrednosti kod mališana. Deca koja su tokom detinjstva surovo i grubo kažnjavana gube poverenje u ljude, te i sama postaju osvetoljubiva i agresivna. Kada jednom postanu roditelji, najverovatnije će i sama fizički kažnjavati svoju decu. I tako se začarani krug porodičnog nasilja, nažalost, nikada ne prekida. Dete koje nije zlostavljano, ali je dobijalo po guzi, pokoji šamar ili ćušku, razvija nepoželjne karakterne osobine kao što su pasivnost, snishodljivost i nesposobnost da se izbori za svoje mišljenje. Ne treba posebno naglašavati da će se razviti u osobu bez samopouzdanja. Jedna od negativnih posledica fizičkog kažnjavanja jeste i takozvana reaktancija – vrsta ponašanja do koje dolazi u pubertetu, kada dete, osetivši svoju mentalnu i fizičku snagu, zauzima negativan stav prema roditeljima, čak prema njima počinje da se ponaša agresivno. Kratko rečeno, počinje da se sveti.

Kada je fizička kazna ipak potrebna

Postoje određeni periodi sazrevanja deteta kada je dozvoljeno upotrebiti blagu fizičku kaznu. One se primenjuju kod male dece, uzrasta od dve do tri godine, kada se mali „đavolak“ uveliko kreće, ali ništa ne razume, niti je u stanju da sagleda posledice svojih dela. U mesecima pohoda na čarobni svet, koji ga privlači poput magneta, dete dolazi u situacije koje doslovno mogu da ugroze njegov život. To u prevodu znači da mališana koji hoće da stavi ručicu na vrelu ringlu ili da gurne prstić u električnu utičnicu, možete blago lupiti po ruci, tek toliko da shvati da se to ne sme. Uz to, obavezno ide poznato: „No, no“, uz podignuti prst i ozbiljan izgled lica. Međutim, čim dete prestane da čini ono zbog čega je usledila „packa“, roditelj više ne sme da iskazuje znake ljutnje. U protivnom, ono neće povezati kaznu sa neprimerenim ponašanjem.

Autor: Life Content, M.K.