Iskustvo jedne porodilje: Svoj prvi porođaj nisam zamišljala ovako

Obzirom na važnost koje ukazujemo našim čitateljkama, te i njihovim iskustvima i ovaj put jedna porodilja poslala nam je njeno negativno sećanje iz porodilišta, koje je želela da podeli sa drugim budućim majkama, kao i da skrene pažnju na neljudske uslove kojima su trudnice i buduće majke naše zemlje u porodilištima izložene.

Foto: Gulliver/Thinkstock

Njeno pismo prenosimo vam u celosti:

– Svoj prvi porođaj nisam zamišljala ovako.
U noći 4. oktobra dobila sam jake bolove. Čekala sam da se kontrakcije ustale pa da krenem za porodilište…

U porodilište sam stigla oko dva sata ujutru da napomenem u Sremskoj Mitrovici, a sestra koja me je tad primila uputila mi je sledeće reči: „Baš mi izgledaš kilavo… Blago meni“.

Doktorka koja me je primila izvršila je pregled i poslala me u pripremnu sobu. Posle sat vremena došla je sestra, kojoj sam se požalila na velike bolove i da bih volela da mi daju epiduralnu koju sam rezervisala dve nedelje ranije…

Ona mi je na to odgovorila da ću dobiti injekciju koja će mi pomoci da se opustim ali da ću na epidural morati da čekam, jer je nedelja, a tim danima porodilje nisu prioritet… Tada sam shvatila da ovo neće proći dobro..

Oko šest ujutro došla je druga doktorka koja je rekla da se skinem jer mora da me pregleda. Prosto nisam znala šta da radim… Zatim, posle nekoliko minuta ušla je druga sestra koja mi je rekla da se obučem jer na njihovom radnom mestu niko nije golotinje željan…

Da drage moje…

Elem, doktorka je probušlia vodenjak negde oko sedam ujutru… Kada sam je pitala da li je sada vreme za epiduralnu, rekla je nema potrebe ti si mlada, daćemo ti ovu bocu i sve će biti lako… „ovu bocu“ misleći na vaginalnu indukciju.

Bila sam spremna da vreme do čina porođaja provedem u sobi, kao i sve prethodne sate SAMA.

Uz to da napomenem da mi nije rađen nijedan ultrazvuk od prijema, samo jedan CTG… I osluškivanje moje bebe tako što su me nekim drvenim štapom ubodale u stomak pa na njega prisloni uho da bi oslušnule… Jako bolno.

Oko deset sati sam počela da dozivam sestre i molim da mi pomognu jer je bol bio neizdrživ…

Rekle su mi da pređem na sto u salu… Kada sam ustala sa kreveta, osetila sam jaku vrtoglavicu i videla sam neke crne mrlje… Rekla sam to babici a ona mi je odgovorila da se i njoj vrti u glavi od nas razmaženih dama.

Legavši na porodiljski sto rekle su mi da sama držim svoja stopala i da guram… A one, one su sele naspram mene, doktorka, babica, dve sestre, četiri ili pet studenata, čistačica… I gledale… Kao u pozorištu da gledaju premijeru neke manje poznate melodrame – nezainteresovano!

Posle sat vremena doktorka je videla da nema pomaka… Kada mi je pogledala stomak rekla je da je beba karlično okrenuta i da je ona mora ručno okrenuti u pravilan položaj.

Ljudi moji bolnije stvari nema… I tako je ona moju bebu nameštala tri puta, posle trećeg sam se onesvestila.

Kada sam došla sebi čula sam kako mi viču udahni duboko, osetila sam masku na licu, opet mrak…

Sledeće buđenje vidim babicu koja se dere na mene: „Hoćeš da ugušiš bebu? Šta izvodiš? Napni se!“

Kada sam probala da se napnem opet sam se onesvetila…

Probudivši se videla sam da mi daju nešto u venu, uspaničeno sam pitala doktorku kako je beba, koliko dugo nisam bila pri svesti?

Utisnula je svoj drveni aparat u moj stomak, oslušnula i rekla: „Sad ću leći na tvoj stomak, a ti se napni!“ Tako je i bilo. Legla je na moj stomak i uz moje napinjanje osetila sam jak bol kada je beba izašla…

Kada sam shvatila da sam se porodila bilo mi je biitno samo da je moj sin dobro. U tom trenutku dobijam informaciju da jeste, ali i dreku jedne babice: „Jaoj Bože, upiškio me je“… A ja sam u sebi pomislila: „Sine hvala ti za to, zaslužila je!“

Kada me je doktorka ušivala na jednoj strani sam imala tri, a na drugoj šest kopči… Rekla mi je da sam se onesvestila jer mi je sestra po prijemu dala bensedin u venu, bocu za smirenje, onu što sam dobila umesto traženog epidurala. Kada sam ja upitala zašto mi nisu dali epidural kada sam na vreme zakazala, ona me je pogledala, nasmešila se i rekla: „Trebalo je malo više da se potrudiš!“

Na osnovu ovog iskustva zaklela sam se da se sledeći put neću poroditi u Srbiji. Sigurno neću…

Imate i vi neko upečatljivo, loše ili dobro, iskustvo u trudnoći, sa porođaja…?! Podelite ga sa nama putem komentara ili pošaljite vašu priču na mejl adresu naše redakcije [email protected], kako bismo je objavili (anonimno) i podelili sa drugim čitateljkama.