Vantelesna oplodnja: Svaki peti par u Srbiji traži pomoć lekara

Vantelesna oplodnja je mnogim parovima jedini način do potomstva, ali ova metoda nije svima podjednako dostižna. Zašto je tako, govorilo se na nedavno održanom panelu, u organizaciji Centra za unapređenje zdravlja žena…

Foto: Pexels.com

Želja parova da postanu roditelji, sve češće postaje staza trnja, na kojoj mnogi ne izdrže do kraja. Čak ni statistički podatak da svaki sedmi par ima problema da spontano ostvari potomstvo, više ne odgovara istini. Najnovija iskustva pokazuju da pomoć od lekara traži svaki peti, pa čak i četvrti par. Vantelesna oplodnja je često jedini izbor, ali ova metoda nije svima podjednako dostižna. Zašto, govorilo se na nedavno održanom panelu, u organizaciji Centra za unapređenje zdravlja žena.

„Vantelesnoj oplodnji se pribegava kada je prirodno začeće nemoguće. Na ovaj način se omogućava materinstvo ženama koje pre toga nisu imale nikakvu šansu da zatrudne. Međutim, nedovoljna informisanost, emancipacija i otuđenost među ljudima dovodi do toga da mnoge žene propuste idealne godine za rađanje u traženju posla i odgovarajućeg partnera. A kada sve svoje ciljeve ostvare, ispostavi se da su zakasnile za ovaj životno najvažniji. Problem steriliteta može da nastane i iz nekog drugog razloga, ali je svakako najvažnije na vreme krenuti u traženju odgovora i lečenje, što nije ni malo jednostavno“, poručuje profesor dr Snežana Vidaković, načelnik Odeljenja za vantelesnu oplodnju Klinike za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije.

„Što ranije, to bolje“ – predstavlja zlatno pravilo za veću uspešnost, naglašava genetičar profesor dr Miodrag Stajković iz Specijalne bolnice za lečenje steriliteta – „SPEBO“ u Leskovcu. Za rađanje i otkrivanje ginekoloških problema je 25. godina idealno. Šanse su neuporedivo veće u odnosu na nekog sa 45. godina.

„Sterilitet je u porastu i sve je veći broj parova koji iz medicinskih razloga moraju na vantelesnu oplodnju. Vreme igra presudnu ulogu, jer podrazumeva konsultovanje stručnjaka koji se bave ovom problematikom, traženje uzroka steriliteta, prikupljanje opsežnih analiza, uvođenje u program, pripremni postupak i samu realizaciju vantelesne oplodnje. I na kraju, uprkos završenom celokupnom procesu, može da se dogodi da ne uspe. Da se razumemo, vantelesna oplodnja nikada neće biti apsolutno uspešna, a pošto zahteva i vreme i novac mnogi parovi ne mogu sami da dođu do željenog potomstva. Socioekonomski razlozi su često ključni za odlaganje pokušaja da se na ovaj način zatrudni, a pogotovo kada začeće prvi put ne uspe“, objašnjava dr Stojković.

Da bi se pomoglo parovima da dođu do potomstva, a u zemlji popravio natalitet, potrebno je da se izgradi bolji sistem za lečenje steriliteta i vantelesnu oplodnju. U postojećim okolnostima, brojke koje odslikavaju stanje su u priličnoj meri poražavajuće.

Po rečima dr Vidaković, Srbija je sa oko 3.000 urađenih ciklusa godišnje znatno ispod evropskog proseka po broju urađenih postupaka vantelesne oplodnje u odnosu na broj stanovnika:

„Evropski prosek je 1.050 ciklusa na milion stanovnika, što znači da bi kod nas godišnje trebalo da se uradi oko 7.000 ciklusa vantelesne oplodnje. Mi u pet državnih klinika godišnje uradimo 1.500 ciklusa.“

Postupke vantelesne oplodnje mogu da rade i u privatnim klinikama, ali nadležno ministarstvo još nije dalo saglasnost niti raspisalo tender ko bi mogao da se nađe na listi besplatnog programa vantelesne oplodnje.

Za to vreme Slovenija, Hrvatska i druge zemlje pružaju punu finansijsku podršku svojim parovima. Slovenija finansira šest pokušaja za prvo i četiri pokušaja za drugo dete. Hrvatska četiri pokušaja vantelesne oplodnje i i dva sa zamrznutim embrionima. Čak su i Crna Gora i Makedonija, koje finansiraju tri pokušaja, u okviru evropskog proseka.

„Bogate zemlje kao što su skandinavske pokrivaju troškove i za petoro rođene dece. Razvijeni sever ima između tri i šest odsto vantelesnom oplodnjom rođenih beba. Zapravo, države Evrope u celini, finansijski podržavaju između četiri i šest pokušaja kod jednog parlja. Mi smo, na žalost, daleko od ovakvih rezultata. Verovatno na začelju Evrope i po broju pokušaja i po broju beba rođenih na ovaj način. Nemamo čak ni centralni registar za prikupljanje podataka o tome koliko koja ustanova ima ciklusa, niti o broju rođenih beba na ovaj način“, rekao je dr Stajković.

Da ne postoji program vantelesne oplodnje potvrdio je dr Slobodan Bjelotić iz Instituta za biomedicinu Ministarstva zdravlja. Naglasio je i da država, iako siromašna, mora da pronađe način da se poveća broj postupaka vantelesne oplodnje a da troškove plaća Republički zavod za zdravstveno osiguranje:

„Parovima treba da budu dostupne sve savremene metode i terapije da bi dobili više beba i tako povećali natalitet. U poređenju sa drugim državama u regionu koje finansiraju daleko više pokušaja, sramota je da mi ostanemo samo na dva. Takođe, mora se omogućiti da privatne klinike ponovo izvode postupke vantelesne oplodnje, jer bi se tako skratilo vreme čekanja za parove. Trebalo bi da se donesu i protokoli lakšeg pristupa parova lečenju, a da kao primer finansiranja uzmemo Nemačku. U Nemačkoj se parovi do 36. godine finansiraju u potpunosti, a ukoliko je majka starija i finansijska podrška se smanjuje. Do 38. godine izdvaja se 80 odsto novca, do 40. država učestvuje sa 60 procenata. Kod nas je granica pomerena na 46. godina, ali su šanse tada daleko manje za dobijanje potomstva. Ovo bi ujedno bio i motiv da mladi parovi krenu što ranije na put stvaranja potomstva. Da bi se u nameri do kraja uspelo, moramo pojednostaviti sve birokratske postupke.“

Banka reproduktivnih ćelija takođe je neophodna, jer su velikom broju parova potrebni donori. Zakon o vantelesnoj oplodnji donet još pre šest godina, precizirao je i postojanje banke, ali to nikada nije realizovano. Dr Bjelotić nema odgovor zašto nacionalna banka ne postoji, s obzirom na to da za njeno otvaranje treba izdvojiti samo 350.000 evra. Projekat je urađen još pre četiri godine, ali nikada nije realizovan, tako da su sada parovi prinuđeni da putuju na razne destinacije, ne bi li ostvarili san o roditeljstvu. Različite inostrane klinike donorskih usluga imaju i različite cenovnike. U Pragu, u koji odlazi najveći broj parova iz Srbije, za jedan pokušaj uzimanja reproduktivnih ćelija treba izdvojiti i po nekoliko hiljada evra.