Grickanje noktiju je ružna i opasna navika?

Grickanje noktiju ili onihofagija je česta navika, pogotovu kod dece, i može se smatrati poremećajem ponašanja. Godine 2012. APA (Američka Psihijatrijska Asocijacija) je grickanje noktiju uvrstila kao jedan od oblika opsesivno-kompulsivnog poremećaja.

Guliver/Getty Images

Ova loša navika nastaje usled uznemirenosti, psihičke napetosti i frustriranosti. To je znak da postoji nešto što dete muči.

– Grickanje noktiju nije naivna pojava, ona predstavlja opasnost po zdravlje, zato što postoje infekcije koje se prenose grickanjem noktiju – kaže za „Super ženu“ dr Tamara Stević, specijalizant dečje pedijatrije u Tiršovoj.

Ruke su u stalnom kontaktu sa spoljašnjom sredinom, a samim tim i nokti. Ispod noktiju se najčešće skuplja prljavština koja se grickanjem ubacuje u usnu duplju, a zatim dalje do digestivnog trakta. Takođe, grickanje može dovesti do nekih infekcija kože oko pristiju što kao posledicu može zahtevati hiruršku intervenciju.

Grickanje noktiju je medicinski problem

Mikroorganizmi koji se mogu uneti putem grickanja noktiju su najčešće salmonela i ešerihija koli. Kada grickate nokte, ove bakterije lako nađu put od vaših usta do organa za varenje, što dovodi do različitih stomačnih infekcija. Tu je i humani papiloma virus koji je jako čest kod onih ljudi kod kojih je grickanje noktiju hronično. Pored navedenog, mogu se javiti i stomatološki problemi.

Dr Stević navodi da se, pored navedenih medicinskih opasnosti, na osnovu studija koje se bave ovom navikom, došlo do podataka da hronično grickanje noktiju može negativno da utiče na kvalitet života. Osećanje tenzije koje postoji kada osoba pokuša da se odupre grickanju može biti jako naporno i imati uticaj na svakodnevne aktivnosti.

Guliver/Getty Images

Kako sprečiti grickanje noktiju?

Što se tiče psihološke perspektive, onihofagija nam otkriva da kod deteta postoji nesklad u komunikaciji sa roditeljima ali i sa sredinom. Ukoliko dete gricka nokte to može biti znak da se dete oseća nesigurno, ugroženo i neprihvaćeno. Tu je pomoć roditelja najvažnija.

Dr Tamara Stević savetuje da roditelji mogu pomoći detetu tako što će mu pružiti ljubav, pažnju i podršku u svim situacijama, a ne samo kada je detetu teško.

– Dete u svakom trenutku mora biti svesno da u roditeljima ima zaštitu i podršku. Roditelji često misle da deca nemaju sposobnost shvatanja odnosa u porodici, i tako greše, jer su deca vrlo svesna svega. U tom smislu moram da napomenem da je i stabilan brak važan, kako se dete ne bi osećalo nesigurnim i napuštenim. Dete se ne sme zapostaviti ni u kom smislu. Prvi korak u lečenju svake ružne navike je podrška – ističe ona.

S druge strane, roditelji nikako ne bi smeli decu kažnjavati i pretiti im, jer to ne samo da ne pomaže, već može dovesti i do pogoršanja navike, ali i do nastanka nekih novih loših navika.