Kako nastaje autizam?

Postoje poremećaji o kojima se nerado priča, od kojih se ne umire, ali sa kojima se teško živi. Upravo je takav slučaj sa autizmom, koji je poslednjih godina sve zastupljeniji, kako u Srbiji, tako i u celom svetu.

Foto: Thinkstock

Autizam nastaje do 36 meseci po rođenju, a na osam dečaka oboli jedna devojčica. U zdravstvu na svetskom nivou vode se izuzetno ozbiljne rasprave o uticaju vakcina na ovu pojavu. Okidači su genetska sklonost, metabolički faktori, zagađenost, pesticidi…

„Autizam spada u najteže razvojne poremećaje u šta sam se i lično uverila jer imam sina Janka od 35 godina. Poremećaj nastaje do 36 meseci nakon rođenja i traje ceo život. Roditelji bi ovo trebalo da upamte. Nažalost, ja to nisam znala kada je moj sin bio mali“,  započinje priču za „Život plus“ neuropsihijatar dr Milijana Selaković, specijalista psihijatrije razvojnog doba.

* Šta dovodi do ovog ozbiljnog poremećaja?
Smatra se da je u osnovi autizma genetska predispozicija, na koju utiče više od 40 faktora. Ključni među njima su metabolički faktori, kao i spoljašnji faktori zagađenosti – gasovi, razna isparenja, pesticidi. Patološke trudnoće, virusne infekcije i krvarenja u prva tri meseca trudnoće, asfikcija kao stanje na porođaju, gde beba izvesno vreme ostaje bez kiseonika, takođe mogu biti razlozi za pojavu ovog poremećaja. Danas se u zdravstvenom sistemu na svetskom nivou vode izuzetno ozbiljne rasprave i o uticaju vakcina na pojavu autizma.

* Koliko je teško uspostaviti dijagnozu?
Da bi se dijagnoza postavila, prema najnovijoj Međunarodnoj klasifikaciji bolesti DSM V, u kliničkoj slici moraju da postoje dve grupe simptoma. Prva grupa se odnosi na kvalitativno oštećenje recipročnih socijalnih interakcija. Šta to, zapravo, znači? Dete se prvo razvija normalno, a onda se isključuje, ne odaziva se na poziv, ne gleda u oči kada mu se obraća, ne zanimaju ga igračke. Uz to, nastoji da okolinu zadrži u nepromenjenom stanju. To znači da ne podnosi nove prostore, nove likove i nove zadatke. Istovremeno, prisutno je i kvalitativno oštećenje komunikacije.

* Kada problemi počinju da se ispoljavaju?
Oko prve godine. Beba izgovara prve reči – mama, tata… A onda govor polako prestaje. Dete počinje da se ponaša kao da je gluvo ili gluvonemo. Reaguje jedino na zvukove koji su njemu interesantni, najčešće na crtani film i reklame. Dobra stvar u ovakvoj situaciji je što rehabilitacijom govor može delimično da se razvije. Međutim, taj govor se razlikuje od uobičajenog jer je intoniran i nije u funkciji. Dete zapravo priča nešto što nema veze sa realnim dešavanjima. U nekim slučajevima može doći i do potpunog napretka i razvoja funkcionalnog govora.

* Koji su još simptomi?
Nadovezuju se na prethodno navedene, a karakteristične su stereotipne i u nedogled ponavljajuće radnje, kao i poremećaj senzorne integracije, koji podrazumeva neadekvatno poimanje spoljašnjeg sveta putem čula. Tako hipofunkcija čula ravnoteže dovodi do stalnog besciljnog trčkaranja, ljuljanja, lepršanja rukama, udaranja glavom o čvrstu podlogu… Tu je i uporno izbegavanje jakih svetlosnih ili zvučnih podražaja, što dovodi do neadekvatnog, odnosno autističnog ponašanja.

* Da li se autizam sada češće javlja u odnosu na pre nekoliko decenija?
Učestaliji je i više prisutan kod muške dece. Sedamdesetih godina prošlog veka jedan slučaj javljao se na deset hiljada osoba. Već početkom ovog milenijuma, jedan oboleli je beležen na 2.500 osoba, da bi se četiri godine kasnije odnos drastično smanjio. Jedan oboleli se javljao na 166 osoba, a danas na 68. Dijagnoze su uspostavljane kod dece i mladih od tri do sedamnaest godina. Autizmu su podložnija muška deca, jer se pokazalo da na osam dečaka oboli jedna devojčica.

* Kako može da se ublaži ovaj poremećaj?
Deca moraju što ranije da se pregledaju. Optimalan period za dijagnostikovanje je od godinu do tri godine. Ukoliko roditelji primete da dete sa 18 meseci ne govori, nema nijednu reč u funkciji, ne odaziva se na ime, nema pogled oči u oči, izoluje se i nema nikakvu zajedničku pažnju sa roditeljima, treba se hitno obratiti svom pedijatru. Rana dijagnostika i rana intervencija su izuzetno važne, jer se samo na taj način može doći do napretka i razvoja u gornjim granicama funkcionisanja svakog deteta pojedinačno. Kod nas se danas mogu pravovremeno dijagnostikovati osobe sa autizmom, ali ne postoji nijedan centar sa adekvatnim timom obučenim za rad sa njima. Za ovaj problem ne postoji sistemsko rešenje. Nije rešen ni problem adekvatnog zbrinjavanja odraslih i starih osoba sa autizmom. Jedino što postoji je projekat „Denkova bašta“ kao prvi oblik otvorenog stanovanja uz podršku, o čijoj se realizaciji ovih dana razgovara sa gradskim vlastima u Beogradu.

Biološki set pretraga vrlo je važan za pravilno dijagnostikovanje i lečenje. Obuhvata analizu krvi, urina i stolice, s ciljem da se organizam dovede u optimalno fiziološko stanje. Deci podložnoj autizmu ne odgovara kravlje mleko zbog kazeina i proizvodi od pšenice, zbog glutena. Gluten i kazein kao belančevine mogu da prave imunološki problem sa stvaranjem visokog titra IgG antitela koji daju netolerantnost, impulsivnost do agresije, neregulisan san. Mogu i da se ne metabolišu pravilno pa da se pretvaraju u kazeo i gluteomorfin koji daju simptome dubokog autizma sa potpunim tonjenjem u svoj svet sa verbalnim i motornim stereotipijama.

„Američka pedijatrijska sekcija je donela zaključak da je kod 85 odsto osoba sa autizmom pridružen i poremećaj organa za varenje, pa se uveliko govori o „sindromu psihologije i creva“ i uvodi nova specijalizacija- gastroneurologija. Zato i treba konsultovati stručnjake različitih oblasti, pa ako se ispostavi da je to neophodno, promeniti način ishrane i preći na kukuruzno, pirinčano ili heljdino brašno, a umesto kravljeg na biljna mleka“, objašnjava dr Selaković.

Neizvesna sudbina
Sudbina osoba sa autizmom u našim uslovima potpuno je neizvesna. Dok su mali vreme provode sa roditeljima, a kasnije uglavnom izdvojeni od zdrave dece u vrtićima i specijalnim školama. U poslednje vreme, rukovođeni programima razvijenog sveta i u Srbiji decu sa lakšim oblikom autizma pokušavaju da uključe u redovne škole, mada to ide prilično teško. S druge strane, zbog manjka centara za dnevni i stalni boravak, nije retka situacija da se na jednom mestu vide zajedno osobe na pragu srednjeg doba i mladi, što se ne smatra dobrim rehabilitacijskim odnosom.

Izvor: Novosti