Poruke LJUBAVI koje vam šalje beba

Da se razumemo: u početku ne očekujte ništa zauzvrat od svoje bebe, bez obzira na to koliko ste se namučili na porođaju i ma koliko noći ste probdeli nad njenim krevecom. Međutim, kako vreme prolazi, uočićete signale kojima vam najdraže biće poručuje da vas voli…

Kada nakon porođaja ugledate sićušno lice svog deteta, u vama će poteći bujica snažnih osećanja koja će vam u narednom periodu dati snage da prebrodite i ono za šta ste mislili da nikada nećete moći. Pomirite se s činjenicom da vam ta ljubav u početku neće biti uzvraćena. Međutim, što se više budete trudili da zadovoljite bebine potrebe, tako će „rasti“ i spektar njenih načina da vam pokaže koliko ceni vaš trud i koliko joj značite. Prepoznajte ih i uživajte u ljubavi koju vam bebac ukazuje…

OD ROĐENJA DO 6. MESECA
Osmeh od pola sekunda
Prvi osmesi novorođenčeta karakterišu se kao nesvesni refleksi, kao nešto što dolazi samo od sebe i nema nikakve veze sa spoljnim nadražajima. Međutim, nedavna istraživanja pokazuju da ovi prvi nagoveštaji zadovoljstva znače mnogo više od refleksa: stručnjaci tvrde da je prvi osmeh, zapravo, odraz kratkotrajne emocije, pa makar trajao i samo pola sekunda.
Međutim, prvi „pravi“ osmeh koji beba upućuje majci/ocu sa jasnom porukom („neizmerno se radujem što te vidim“) javlja se oko šeste nedelje njenog života.

Povezivanje „slike i tona“
Dokazano je da novorođenče od rođenja prepoznaje majčin glas i miris. Naredni korak u uspostavljanju najneraskidivije veze na svetu je kada beba poveže sliku sa tonom: buljiće u mamino lice trudeći se da ga zapamti. U njenom malom mozgu razrešiće se prva velika zagonetka: povezaće vaš lik sa poznatim mirisom i prijatnim osećanjem topline shvativši da mamino lice znači – sigurnost. Zato, kada vam se sledeći put beba zagleda u lice, ne skrećite pogled, već je pustite da „upije“ vaš lik.

Mlataranje ručicama
U prvih nekoliko meseci većina roditelja ne doživljava bebu kao socijalno biće, već kao bespomoćni zamotuljak o kojem treba danonoćno voditi brigu (hraniti, presvlačiti, kupati, zatim opet hraniti, presvlačiti…). To je sasvim razumljivo, jer od silne brige i umora, roditelji nemaju vremena da posmatraju govor bebinog tela kojim im poručuje „srećan sam što sam sit, čist i voljen“. Ipak, obratite pažnju na sledeće: čim uđete u sobu u kojoj se nalazi bebin krevetac (a pre toga vas je glasnom „sirenom“ obavestila da se probudila), primetićete srećan izraz njenog lica i mlataranje ručicama. Obe manifestacije znače „bio sam usamljen i tužan ali sada, kada si tu, sve je OK“.

OD 6 DO 12 MESECI

Pružanje ručica
Sve bebe vole da ih roditelji drže u naručju. Ta potreba nije odraz razmaženosti niti preterane povezanosti (faza „prilepka“), već iskazivanje naklonosti. Kada nepoznata osoba uzme bebu u naručje, mališan će pokušati da se izmigolji pružajući ručice prema osobama koje najviše voli i u koje ima najviše poverenja – prema mami i tati. Pružanje ručica prema roditeljima zapravo je govor tela kojim im dete poručuje da su njih dvoje najznačajnije osobe u njenom životu. Ima li lepše poruke i nagrade za uloženi trud?

Podeljene emocije
Kada se vratite kući, niko vam se neće tako obradovati kao beba. Kikotaće se, smejati i ispuštati čudne zvuke, jer drugačije ne ume da ispolji sreću što vas ponovo vidi. I obrnuto: niko neće bučnije i „tečnije“ ispoljiti tugu kada budete ponovo morali da odete. Mada većina roditelja ovu „eksploziju“ pozitivnih i negativnih emocija doživljava kao teret, ilustrovaćemo bebine emocije na način kako ih odrasli ispoljavaju: intenzitet bebine sreće kada vas ugleda može se meriti sa srećom odraslog čoveka kada dobije premiju na lutriji, dok je tuga koju oseća kada shvati da odlazite, jednaka onoj koja bi vas zadesila da (ne daj bože!) izgubite dragu osobu. Vremenom će dete shvatiti da mama/tata nisu zauvek nestali, već da će se vratiti, pa će se i intenzitet tuge povezane s rastankom postepeno smanjivati.

OD 12 DO 24 MESECA
Mali imitatori
Kada dete stane na noge i počne da istražuje svet oko sebe, činiće vam se da gubi interesovanje za maženje i sedenje u krilu i da dobija inspiraciju za izvođenje raznih nestašluka. Međutim, to je samo privid. U ovom uzrastu većina mališana zapravo imitira roditelje, pa time što pokušava da uradi nešto što vi činite (dovodeći se u opasnost) NE pokušava da vas izludi već da vam kaže: „Hoću da budem isti kao vi, jer vas neizmerno volim“. Uostalom, i odrasli nesvesno imitiraju osobe koje vole, zar ne?

Majstori drame
Kada posmatrate klince uzrasta do dve godine kako se igraju u parku ili na igralištu, primetićete da nisu naročito zainteresovani za druženje sa vršnjacima. Igraće se zajedno u pesku, svako zaokupljen svojom kanticom i lopaticom, ali neće dopustiti drugom detetu da uzme njegovu igračku niti da zauzme njegovu teritoriju. Dogodi li se nešto slično, dotrčaće do mame neutešno plačući i žaleći se kao da se dogodila najveća tragedija. U stvari, ta provala emocija nije ništa drugo nego izražavanje potrebe za dokazom vaše ljubavi koju ćete mu pokazati ako ga utešite.