Svet nežnih dečijih osećanja

Da li ste se ikada zapitali kako se oseća novorođenče u trenutku kada prvi put ugleda svet? Jaki zvuci, blještava svetla, ruka koja ga, ne baš nežno, udara po guzi, pa onda „pljus“ u vodu, potom čišćenje nosića, očiju, ušiju…

Ubrzo nakon toga, majka ga nežno privije na svoje tople grudi i beba se smiri. Za svega nekoliko minuta, smenjuju se užasnutost i strah, zadovoljstvo, ljubav i toplina. Da li je baš zaista tako? Ako jeste, zašto priroda nije uredila da prvi trenuci, nakon dolaska na svet, ne budu toliko traumatični?

Osećenje prijatnosti i neprijatnosti
Da vas utešimo, novorođena beba ne oseća nijedno od nabrojanih osećanja, pošto još uvek nema diferencirane emocije, pa tako ne može da oseća strah, bes, ljubav ili nežnost. Pri rođenju i nekoliko dana potom, postoji samo jedno opšte, neodređeno emocionalno stanje. Ubrzo, tokom prvog meseca iz tog opšteg, nastaju dva prva osećanja – osećanja prijatnosti i neprijatnosti. Kada mu je prijatno, novorođenče je opušteno, guče ili „prede“, smeši se i lako utone u san. Neprijatnost se, takođe, veoma lako uočava: mišići su napeti, telo se grči i isprekidano plače. Ali, čim se nezadovoljna beba nahrani, presvuče, privije na majčine grudi ili nežno ljuljuška, ona ubrzo ponovo oseća prijatnost i pretaje da plače.

„Bure“ dečijih emocija
Od rođenja, pa do predškolskog uzrasta, dečije emocije se veoma razlikuju od emocija odraslih osoba – kratkotrajne su, ali veoma burne i intenzivne. Kada je tužno, dete veoma glasno plače i svojim celokupnim izgledom odaje patnju, kada je srećno, glasno se smeje ili radosno skače, kada je gnevno, udara nožicama o pod ili čak baca predmete oko sebe. Deca mlađeg uzrasta otvoreno izražavaju svoja osećanja, ne kriju ih i ne potiskuju. Tek kasnije, s godinama, dolazi do promene u emocionalnom reagovanju, te nauče da kontrolišu izlive svojih emocija i bivaju svesni posledica i njihovog dejstva na okolinu. Bitne karakteristike dečijih emocija jesu kratkotrajnost i prolaznost. Deca naglo prelaze iz jednog u drugo emocionalno stanje, jednog trenutka tužno plaču, da bi se narednog već razdragano smešila. Jednog momenta su preplašeni zbog prisustva nepoznate osobe, a već sledećeg se sa njom bezbrižno igraju. Deca su, takođe, veoma često sklona da emocionalno odreaguju na mnoge pojave koje odrasli gotovo i da ne primećuju, naročito kada je u pitanju emocija straha. Beba oseti i najsitniju promenu u svom okruženju i burno reaguje, a da odrasli ne znaju pravi razlog. Kako godine prolaze, ona uči da razlikuje pojave od kojih realno postoji opasnost, jer mogu zaista da ugroze detinju bezbednost, od bezopasnih pojava iz okruženja.

Oprezno sa dečijim emocijama!
Roditelji i druge odrasle osobe, zbog navedenih osobina dečijih emocija, neretko bivaju zbunjeni pred svakodnevnim pravim malim „burama“ osećanja, pa se često dešava da odreaguju neadekvatno. Mlada majka se zabrine kada vidi suze u očima svog mališana, pa i sama počinje da plače ili se uznemiri zbog toga, iako će detetovo trenutno osećanje tuge vrlo brzo biti zamenjeno nekim prijatnim osećanjem. U tom slučaju, potrebno je da ga majka nežno uteši, skrene mu pažnju na neki zanimljiv predmet u okolini ili ga zabavi na neki drugi način. Drastičniji je primer roditelja koji grubo kažnjavaju dete zbog načina na koji izražava svoje emocije, posebno negativne, i pri tom ga smatraju nekulturnim, bezobraznim ili loše vaspitanim. Nisu svesni činjenice da je to samo prirodna faza dečijeg razvoja ličnosti. Neki roditelji su, pak, skloni da neke načine emocionalnog reagovanja protumače kao trajne karakteristike ličnosti, pa dete neopravdano svrstavaju u pojedine kategorije, unapred ga osuđuju ili ga pogrdno nazivaju „plašljivko“, „tvrdoglavko“, „buntovnik“…

Kako „rastu“ emocije
Redosled javljanja emocija je isti kod sve dece, ali se kod pojedinih mališana one javljaju ranije, a kod nekih kasnije. Zbog toga se mora uzeti u obzir da ne postoje tačno određene uzrasne granice u razvoju određenih emocija. Do trećeg meseca postoje samo opšta stanja prijatnosti i neprijatnosti. Iz prijatnosti se vremenom, pod uticajem učenja i sazrevanja nervnog sistema, rađaju pozitivna osećanja. Najpre se javlja zadovoljstvo. Kada je sito, suvo, u društvu odraslih koji ga miluju ili mu se obraćaju nežnim glasom, kada se nalazi u poznatoj i sigurnoj okolini, dete se oseća zadovoljno. Između trećeg i šestog meseca javljaju se gnev, gađenje i strah. Beba, od trećeg meseca, jasno pokazuje gnev kada joj se sputavaju pokreti ili kada odrasli sprečavaju zadovoljenje neke njene potrebe. LJutnju će pokazivati snažnim plačem, ritanjem nožicama, udaranjem ručicama, pa čak i griženjem, zacenjivanjem, prestankom disanja, što za roditelje predstavlja veoma traumatično iskustvo. Ovakve „eksplozije“ besa urođena su reakcija na frustracije, odnosno na onemogućavanje zadovoljenja njegovih potreba, a postepeno će njihov intenzitet opadati. Kako dete bude raslo, naučiće da kontroliše izlive besa i izražavaće svoje potrebe na prihvatljiv način. Potrebno je naglasiti da jedini način „gašenja“ ovakvih neprikladnih reakcija jeste ignorisanje, jer će samo tako vaša beba dobiti poruku da takvim ponašanjem ništa neće postići, te da je potrebno da reaguje primerenije. Oko šestog meseca, javlja se strah. Beba, koja je do tada bila veoma društvena i rado je ostajala u društvu nepoznatih čika i teta, sada počinje jasno da pokazuje strah pred tim osobama. Uvećava se broj predmeta i osoba iz okoline od kojih se beba plaši. Treba znati da strah nije urođena emocija, da se stiče određenim mehanizmima, prvenstveno ugledanjem na odrasle osobe ili povezivanjem sa neprijatnim situacijama i događajima. Upravo zbog toga, odrasli ne smeju otvoreno da pokazuju neopravdan strah, jer će ga preneti i na decu.

Rađanje ljubavi
Nakon navršenih šest meseci, javljaju se pozitivna osećanja. Dete najpre oseća ljubav prema majci i ocu, pošto oni zadovoljavaju sve njegove potrebe i izvor su prijatnosti, nežnosti i zadovoljstva. Ovo je period najintenzivnije vezanosti roditelja i deteta i ono počinje otvoreno da manifestuje svoju ljubav – osmehuje se odraslima, miluje ih, dodiruje ručicama po kosi i obrazima, radosno plješće kada se pojave u njegovom vidokrugu. Zbog toga je veoma važno da odrasli uzvrate mališanu pravom bujicom ljubavi i nežnosti, s obzirom na to da je ovaj prvi odnos davanja i primanja ljubavi osnov za sve kasnije odnose i neophodan je preduslov društvenosti deteta.
Simpatija i ljubav prema vršnjacima javljaju se oko prve godine. Mališanu je drugo dete veoma interesantno i isprva ga posmatra sa čuđenjem, dodiruje ga, čupka, povlači za odeću, doživljava ga kao novu i neobičnu igračku koju želi što bolje da upozna. Jednogodišnje dete je izraziti individualista i njegova ljubav prema drugarima još uvek nije ona „prava“, ali kako godine budu prolazile, vaš mezimac će naučiti da svoje potrebe ponekad podredi potrebama grupe, postepeno će proširivati krug svojih drugara i, uz dobro vaspitanje, verovatno postati omiljeno u društvu.
U vreme oko prvog rođendana ili nešto kasnije, javlja se ljubomora. Ukoliko ugleda drugo dete u naručju svoje majke ili ako se ona samo obrati drugom detetu, pomiluje ga ili mu nešto pokloni, jednogodišnjak će reagovati veoma burno, pravim izlivom besa, intenzivnim plačem i insistiranjem da majka obrati svu svoju pažnju samo na njega. Dete tog uzrasta je još uvek toliko vezano za majku, pa strahuje da njenu naklonost na neki način može da izgubi, te će biti ljubomorno i na najmanji nagoveštaj da mora sa nekim da je deli. Ukoliko se ovaj period u razvoju dečije emocionalnosti podudari sa pojavom novog člana porodice, sa rođenjem seke ili bate, dete će ga doživeti kao direktnog konkurenta. Zbog toga je veoma važno da za to bude adekvatno pripremljeno, da roditelji ulože dodatnu nežnost i mudrost u odnosu sa starijim detetom uveravajući ga da će ga i dalje jednako voleti i brinuti o njemu.

UOKVIRENO:
Svako dete je ličnost
Iako su kratkotrajna, nestalna i burna, dečija osećanja zavređuju našu punu pažnju. Roditelji su dužni da prepoznaju načine emocionalnog reagovanja svog deteta, jer svako dete je induvidua za sebe, te da mu pomognu u njihovom proživljavanju i prevazilaženju. Ukoliko je tužno ili uplašeno, potrebno je da ga utešite, ukoliko je srećno, podelite radost sa njim. Dečije emocije se brzo smenjuju, reakcije su ponekad neprimerene i prejake, a roditelji su ti koji treba postepeno da uče decu kako da ih izraze na prihvatljiv način, vodeći računa da time ne povređuju bliske osobe. Velika je greška ukoliko roditelji ne dozvoljavaju detetu da slobodno izražava emocije, pa na taj način primoravaju dete da ih potiskuje ili krije. U tako krutoj i neprirodnoj atmosferi, mališan polako prestaje da izražava svoje autentične potrebe, prestaje da bude slobodno i spontano i, nažalost, razvija se u emocionalno labilnu osobu.

Šta je to emocionalna inteligencija?
Koliki je značaj pravilnog emocionalnog razvoja u najranijem periodu života, svedoči i pojava koncepta emocionalne inteligencije. Sve više se uviđa da zdrav i uspešan život imaju samo one osobe koje su imale neometan emocionalan razvoj, koje znaju da izraze svoja osećanja, umeju da se saosećaju sa drugima, da prepoznaju i procene tuđa osećanja i na taj način ostvaruju dobre porodične, prijateljske i poslovne odnose.

Violeta Pivnički,
psiholog