„Moj svet se srušio kada sam saznala da ću roditi dečaka“

Moj svet se srušio. Oprosti mi sine na tome, ali to nisam htela, napisala je razočarana mama kada je saznala pol svog nerođenog deteta.

Guliver/Getty Images

Da li je važno šta nosite, ako će dete da bude živo i zdravo? Čemu ljutnja ako nećete roditi ono za čime možda žudite celog života? Za jednom slatkom ćerkicom s kojom ćete moći da delite sve svoje ženske tajne, koja će vam biti doživotna saputnica kakvu samo jedna žena poželeti može? Da li je to toliko važno? Jeste. Nekima jeste.

Nekome ko je čitav život sanjao jedno, a sada mu (joj) se događa nešto drugo. Svaki čovek ima pravo da želi i ima pravo da bude tužan. Barem to ne bi nikada smelo da bude predmet osude i podsmeha, pa makar se radilo i o detetu. Ovu priču mame Džen pronašli smo na stranici NY Mag-a tpa nas je, baš kao verovatno i vas, privukao prilično zločest naslov, jer zašto biti tužan ako ćete dobiti sina? Zar sinovi ne valjaju?

„Stvarno sam se radovala tome da budem blesavija od moje nerođene ćerke. Punih 20 nedelja, i mnogo godina pre toga, sanjala sam o devojčici koja će jednog dana kao labudica da se pretvori u predivnu samosvesnu i hrabru ženu. Devojčicu koja će biti savršena kombinacija mene i mog supruga, lepa i zabavna na oboje. Devojčicu koja će da obožava da sa mnom posećuje muzeje, koja će da bude izuzetno nadarena za matematiku i izuzetno srećna kada se budemo glupirale.

Pročitajte i… Beskrajno duhovita ispovest jedne mame: Zdravo, ja sam kanta za đubre!

Nakon 20. nedelje i zakazanog ultrazvuka i suprug i ja smo kasnili. Dan je počeo ludnicom na poslu i još većom ludnicom u saobraćaju, ali ništa nije moglo da me omete u pogledu na moju devojčicu koja raste u meni. Naravno, znali smo sve vreme da postoji ta mala mogućnost da grešimo, ali mi smo se nadali i bili smo uvereni da će naša želja da se ostvari. Legla sam na sto i bila spremna – na pogled i na veliku vest, ako će hteti da nam se pokaže šta je.

Guliver/Getty Images

Lekarka koja me je pregledala pitala je da li možda želimo da znamo pol, pa smo u isti glas rekli – da. „Paaa, čestitam“, rekla je doktorka, „dobićete malog dečaka“. Moj svet se srušio. Oprosti mi sine na tome, ali to nisam htjela. Tek kada sam došla kući, razočarana, proguglala sam termin razočaranja u pol i ne samo da sam pronašla gomile članaka drugih majki koje su se susrele s takvim situacijama, pronašla sam čak i knjigu koja se na 135 stranice bavi ovom problematikom. Okej – nisam jedina. Proučila sam članke, pročitala komentare i utešila se jednom činjenicom. To što smo videli na ultrazvuku i to što će u životu mog deteta činiti jednu veliku razliku nije zapravo tako veliki stvar. To je samo razlika u njihovim genitalijama jer sve što sam zamislila da ću u životu da radim sa svojom devojčicom, zapravo ću moći da radim i sa dečakom.

Razlika između ćerki i sinova je biološke prirode i ako malo okrenemo problem shvatamo da je društvo napravilo tu razliku između jednih i drugih i da zapravo nijedna razočarana majka poput mene neće da kaže: Šteta, baš sam se nadala da ću roditi ćerku koja će imati vaginu poput moje“. Ne – razočaranje je generalno jer takva mama neće, ili nije još, dobila ćerku koja će da bude u celosti poput nje, s time da se tu ne misli na lice, oči, kosu, već na njeno ponašanje i njena interesovanja. A kada to razdvojimo, shvatimo da je onda zapravo svejedno hoće li naš biološki potomak biti sin ili ćerka. Društvo je to koje je podelilo muško od ženskog.

Pročitajte i… Ostavila sam muža samog sa šestoro dece… I imala sam dobar razlog za to!

Ne rađaju se sinovi kao muškarci – rađaju se kao deca koja tek treba da se nauče životu i ponašanju. A mi, roditelji, imamo tu viziju koju smo stvorili želeći da se naše dete ponaša ženskasto ili muškasto. Jedino je pitanje – hoće li to dete u životu zaista želeti da se tako ponaša ili ne. Ali, moram da priznam još jedno. Nešto što je ustvari najvažniji detalj mojih nadanja – a to je činjenica da sam toliko želela ćerku samo da bi ona mogla da postane bolja verzija mene. Eto – priznala sam. Žena sam. I toliko puta u životu doživela sam razočaranje jer sam u nekim životnim bitkama gubila samo zato što sam se takmičila s muškarcem. Zato sam silno želela da odgajam svoju ćerku i da je podstaknem da bude bolja od mene – da bude pametnija, kreativnija, divnija… da pokori svet svojom pojavom.

A onda sam se opet vratila svom stomaku i tom biću u sebi. Meni ne treba niko da kaže da bih svoje dete, uprkos drugačijem polu, trebalo da volim. Naravno da ću ga voleti najviše na svetu samo što sada, iz ove perspektive, ne vidim toliko predivnih ideja u vezi sa njegovim odrastanjem i njegovim budućim interesima. Sve što vidim su stereotipi – glasno malo biće koje će umesto muzeja da bira igre u blatu, a umesto matematike neki grubi sport.

I to je to – tu je glavni problem. Ultrazvuk nije otkrio samo specifične polne organe, otkrio je i moj stereotipni seksistički stav. Jer nikad ne možemo da znamo – baš nikada, u šta će naša deca da se pretvore. Možda ćemo imati devojčicu kratke kose sa štapom u ruci, ili sina koji voli da pevuši i da igra uz muziku. Možda ćemo imati ćerku koja će da bude najbolja fudbalerka na svetu ili sina – najboljeg plesača na svetu. To stvarno niko ne može da zna i zato je razočaranje zapravo glupavo i stereotipi su glupavi – važno je voleti i znati videti to svoje dete i interese koje ono pokazuje. Roze ili plavo – sasvim nevažno.“