Ispovest jedne devojke: Ne želim da se udam niti da imam decu!

Jedna mlada žena je napravila svoj izbor. Ona neće da se uda i da rodi dete i svoju priču je podelila sa vama. Da li se kaje? Ne.

Foto: Pexels.com

Sama, ali ne usamljena.

– Kada sam imala 12 godina znala sam da ne želim decu. Moja majka kaže da se jako dobro seća kada sam umarširala u kuću pošto sam čuvala komšijinu decu i besno rekla:“ Nikada se neću udati i nikada neću imati decu“.

Taj bejbisiting incident nije jedina stvar koja me je održala odlučnom u toj odluci.

Tu je i moj brat, koji je imao „probleme“ kao dete. Uglavnom sam ga čuvala ja jer su roditelji radili, i jednom kada sam imala 12, a on osam godina, jurio me je hodnikom trčeći s kuhinjskim nožem u rukama. Kada nije dobijao napade svakodnevnog besa zbog ovoga ili onoga, bio je kao kučence uz moju nogu i molio za pažnju – to baš i nije ponašanje koje bi me ohrabrilo da imam svoje dete.

Što se braka tiče, u mislima sam bila malo ambivalentnija.

Kada sam imala 19 ludo sam se zaljubila u mog prvog dečka i rekla sam roditeljima da ću se za njega udati. On je mudro ćutao. Urazumila sam se i shvatila da udaja za narkomana nije u mom najboljem intersu.

Sledeći flert s brakom mi se desio u 20-im, sa dečkom iz Brazila. Upoznali smo se u Americi i kada je otišao kući ja sam otišla za njim. Kada sam stigla, dao mi je verenički prsten. „Venčali“ smo se bez ceremonije i legalne obaveze.

Nekoliko meseci kasnije je iskrsla priča o pravom braku i deci. „Hoću šestoro“, rekao je.

Ja nisam želela nijedno, ali sam mu rekla da sam spremna na kompromis ako budemo imali dadilju koja će da ih podiže.

„Ok“, rekao je, „Ali moramo da ih vaspitamo kao katolike“. To me je već prestravilo.

„Ja sam Jevrejka, i po jevrejskim zakonima moja deca su takođe Jevreji. Vaspitaću ih kao Jevreje. U svakom slučaju ti nisi ni predan svojoj religiji“, pokušala sam da mu objasnim situaciju.

„Ali moja mama će insitirati da budu vaspitavani kao katolici“, bio je njegov odgovor.

Bespotrebno je da kažem da se nisam udala za Marćela, niti sam rodila njegovu decu.

Pobrinula sam se da moj sledeći ozbiljni dečko ne želi decu.

Rekao je da ih ne želi, iako mu nikada nisam sasvim poverovala. Ipak, rekao je i da ne treba da se venčamo dok ne smršam 36 kilograma koliko sam nabacila kada sam prestala da pušim – ne zato što mu je moja kilaža bila bitna, nego zato što je to bilo važno za mene.

Nisam smršala. Raskinuli smo kada sam imala 33 , a tih 36 kilograma se brzo istopilo i ja sam opet nosila osmicu. On se oženio, dobio je sina i razveo se.

Sada ti dečji dani brzo iščezavaju, a ja nisam čula nijedan otkucaj svog biološkog sata.

Moj život nije ispunjen decom rođaka (moj brat je takođe neoženjen i bez dece) ili prijatelja. Nije da mi se ne sviđaju – bebe i slatka deca mi uvek izmame osmeh, ali sam kao odrasla osoba malo vremena provodila s njima, delimično zbog njihove konstantne potrebe da budu u centru pažnje. Njihovo stalno blebetanje i piskutavi glasovi su za mene kao zvučni napad.

Ponekada u svojim 30-im odustanem od izvinjavanja zbog što uživam da živim sama ili što su tri sata moj limit za društvenu interakciju. Jer ja sam ekstremno introvertna, moram da pokušam da izbalansiram svoje potrebe sa ljubavlju prijatelja, muškaraca, porodice.

Takođe sam bila u 30-im kada sam shvatila da bih mogla da se udam ako bih našla nekoga ko bi mogao da živi u istoj zgradi – ali niže, niz hodnik, u svom stanu. Upoznala sam muškarca koji je mislio da je to sjajna ideja (još jedan introvertan), ali smo na kraju ostali samo prijatelji.

Na kraju krajeva, uvek sam imala jedno vrelo pitanje: Koja je poenta udavanja?

Do tinejdžerskih godina, skoro svi roditelji mojih prijatelja su bili razvedeni. Do sredine mojih 40-ih većina poznanika će se udati i razvesti bar jednom.

Uvek je delovalo glupo da se obećaš zauvek, kad to zapravo nije realno. Jako malo stvari u životu traje večno. To nije gorčina, to je prost pragmatizam. Šta nije u redu sa monogamijom, ali bez legalizovanja? Videla sam mnogo teških razvoda.

Optuživali su me za razne stvari – da se plašim vezivanja, da sam „neprirodna žena“ jer ne želim decu. Neke od mojih najdužih veza su ipak trajale duže nego mnogi brakovi, i bar nisam bespovratno oštetila život nekog deteta jer nisam dorasla zadatku.

I mrzim kada me ljudi pitaju ko će se brinuti o meni kada budem ostarila i da li želim sama da umem. Statistički žene nadžive muškarce i čini se da nije fer (ili neophodno) da imam decu samo da bi se ona brinula o meni kad omatorim.

Žao mi je zbog jako malo odluka koje sam donela u životu, a jedna od njih nije to što ću ostati nez deteta.

Što se braka tiče, on nikada nije bio na listi stvari za koje sam mislila da moram da uradim u životu. Ali nisam sama i nikada nije bilo tako. Uvek sam imala ljubav i pažnju prijatelja i porodice, i obično u mom životu postoji i neki muškarac kojeg volim.

Iako sam prilično sigurna da muškarcu ne mogu da se obećam zauvek, kao u braku, možda mi to zauvek kada budem imala 70 neće delovati obeshrabrujuće, i tada ću krenuti ka oltaru prvi i jedini put u životu.