Tema o kojoj se ćuti: Znate li šta je Minhauzenov sindrom?!

Zlostavljanje dece je pojava koje, na žalost, nijedna zemlja nije spasena. Štaviše, u poslednje vreme, o zlostavljanju se sve više priča i javnost sve više obraća pažnju na ove nesrećne pojave u cilju smanjenja stope nasilja, prevencije i objašnjenja razloga zbog kojih do nasilja dolazi.

Zlostavljanje je po definiciji svaka povreda deteta, sa smrtnim ishodom ili bez njega, koju namerno, nezadesno, nanese roditelj ili staratelj. U Srbiji, neki oblik seksualnog nasilja svake godine doživi oko 1% dece, a do 18. godine života 12–25% devojčica i 8–10% dečaka. Najčešći zlostavljači su roditelji ili staratelji, kao i članovi uže porodice.

Istraživanja pokazuju da je brižljiva i stimulativna sredina u prve tri godine života deteta važan faktor u razvoju mozga dece, pa deca koja su na najranijem uzrastu pretrpela zlostavljanje mogu imati neodgovarajući moždani razvoj i prateće posledice.

Oblik zlostavljanja koji je vrlo prisutan, a o kom se malo zna je takozvani Minhauzenov sindrom by proxy.

MSBP predstavlja poseban oblik zlostavljanja deteta, koji je prvi put opisan sedamdesetih godina prošlog veka. Ime ovog sindroma potiče od barona Minhauzena koji je u XVIII veku, po povratku iz rusko-turskog rata, pričao neverovatne, izmišljene priče, koje su bile plod njegove mašte.

Po njegovom imenu, engleski lekar Ašer je nazvao stanje u psihijatriji u kome pacijent izmišlja svoju bolest (Minhauzenov sindrom), objašnjeno je u Priručniku za primenu Posebnog protokola sistema zdravstvene zaštite za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja.

Stručnjaci beoradskih bolnica čija imena nećemo pominjati zarad njihove bezbednosti, su nam objasnili šta je to Minhauzenov sindrom by proxy, kako se razlikuje od klasičnog Minhauzenovog sindroma i kako se prepoznaje.

– Ta bolest se razlikuje od sindroma MSBP, kod koga simptome bolesti izmišlja druga osoba (što označava izraz „by proxy“). Za njega je karakteristično da se manipulacija izvodi indirektno, posredno, preko deteta. Po definiciji ovaj sindrom podrazumeva da roditelj ili staratelj namerno uvećava postojeće simptome bolesti kod svog deteta ili ih izaziva, priča za naš portal lekar jedne beogradske bolnice.

Ovakvim postupcima su, kažu lekari, najčešće izložena predškolska deca.

– Opisani su različiti načini manipulacije: preuveličavanje ili izmišljanje simptoma, dodavanje krvi u urin ili stolicu koji se šalju na ispitivanje, davanje različitih lekova, sve do intravenskih pokušaja da se dete inficira.

Za postojanje „lažnih” bolesti najčešće je odgovoran roditelj (u preko 90% slučajeva zlostavljač je majka) ili neko drugi ko je veoma blizak detetu (bliski rođak, osoba koja čuva dete ili medicinska sestra). Prikazujući bolest deteta i svesno manipulišući činjenicama, roditelji/staratelji prouzrokuju različite dijagnostičke procedure, terapiju nepotrebnim lekovima, a ponekad i nepotrebne hirurške intervencije nad detetom.

– Ponekad odgovorna osoba može da izazove prave simptome kod deteta. Tipično je da svi navodni simptomi nestaju kada se dete odvoji od odgovorne osobe.

Kada smo pitali o situacijama koje bi opisale Minhauzenov sindrom by proxy doktori su nam dali nekoliko primera.

– Opisan je slučaj kada je majka svojom salivom (pljuvačkom) zarazila infuzioni rastvor koji je dete primalo, što je dovelo do sepse.

Dalje, imali smo slučaj da majka detetu mašinicom obrije kosu i istuče ga dan, dva, pre nego što će ga dovesti kod lekara kako bi mu se stvorile modrice. Kada dođe kod doktora, predstavi ga kao dete koje boluje od leukemije.

Onda, bilo je i situacija kada roditelj poseče dete ili mu izvadi krv i doda tu krv u urin ili stolicu kako bismo posumnjali na bolest. Ima još mnogo primera.
Pitali smo stručna lica koji je razlog ovakvog ponašanja roditelja, tj. šta dovodi do Minhauzenovog sindroma by proxy.

– Najčešći razlog za ovu vrstu zlostavljanja jeste ostvarivanje finansijske dobiti za različite potrebe odrasle osobe (osiguranje, socijalna pomoć, kupovina novog stana i drugo), ali uzrok može biti i poremećaj ličnosti roditelja koji na ovaj način obezbeđuje kontinuiranu pažnju lekara. Obično se tegobe i simptomi deteta menjaju, a dete se svaki put odvodi u drugu bolnicu.

– Svi ispoljeni simptomi se ne mogu objasniti jednom bolesti. Ishod ovog poremećaja može biti i fatalan za dete. Dijagnoza nije jednostavna i zahteva dobro poznavanje problema. Onog trenutka kada se prepozna ovaj sindrom, dete se mora ukloniti iz roditeljske sredine, a slučaj treba prijaviti po protokolu.

Tipični podaci u koje se lekari uzdaju kao pokazatelje su najčešće prolongirano vreme od povrede do dolaska u zdravstvenu ustanovu. (Zlostavljač pokušava da proceni da li je dete ozbiljno povređeno i da li mora da ga dovede na pregled, jer se izlaže riziku da bude otkriven.) Tu je i ponovno povređivanje, a dete je primarno lečeno u drugoj ustanovi. Promenom ustanove se smanjuje rizik da se otkrije mehanizam povređivanja.

Lekari kažu da postoji i neadekvatno objašnjenje mehanizma povređivanja, bilo u odnosu na uzrast deteta bilo u odnosu na oblik i stepen povrede. Kada se anamneza uzima nezavisno od svakog roditelja javljaju se veoma različita objašnjenja mehanizma nastanka povrede.

Istraživanja pokazuju da je brižljiva i stimulativna sredina u prve tri godine života deteta važan faktor u razvoju mozga dece, pa deca koja su na najranijem uzrastu pretrpela zlostavljanje mogu imati neodgovarajući moždani razvoj i prateće posledice. Nemojte ignorisati znake iz svoje okoline.

Izvor: Telegraf
Foto: Thinkstock