Dajte deci da obave sve kućne poslove i prestaće da se žale

Gospođica Cmizdrava bi uvek pitala: “Što baš ja?!” a Gospodin Ogorčeni bi pitao: “Može li to neko drugi umesto mene?”

Foto: Gulliver/Splashnews

Od trenutka kada su moja deca počela da pomažu u određenim poslovima po kući, to se svodilo uglavnom na ubeđivanje, prepucavanje i svađanje. Sve to vreme sam se pitala da li ja nešto pogrešno radim i kako mogu u pomoći oko tih prostih, svakodnevnih stvari da pružaju takav otpor.

Pročitajte još…Spremanje može biti zabavno: Kako da lako naučite klince da srede sobu

U početku sam bila fokusirana samo na osnovne obaveze kao što su lična higijena, njihove obaveze oko škole i njihova soba. I tu sam nailazila na otpor, odbijanje i bila primorana da držim mini predavanja o važnosti takvih stvari.

U slučaju kada bih zatražila neku dodatnu pomoć kao što je recimo stavljanje veša u mašinu, rasklanjanje stola ili slaganje čistih čarapa – to je bilo ravno smaku smeta!

Gospođica Cmizdrava bi uvek pitala: “Što baš ja?!”, a Gospodin Ogorčeni bi pitao: “Može li to neko drugi umesto mene?”

Pokušavala sam lepo da objasnim da smo svi mi, kao porodica, ipak jedna celina i da svako ima svoje dužnosti i prava i slične pridike koje keve drže, ali bilo je teško.

Njihova sebičnost i lenjost su me uvek izluđivali. Razmišljala sam da nije možda problem u tome što sam im već godinama dodeljivala fiksne odgovornosti koje su isključivo fokusirane na njih pojedinačno, a ne na nas kao porodicu. Onda, kada bih ih pitala da urade neke stvari za našu porodicu, oni su, razumljivo, to tumačili kao prinudno smaranje i nešto što se njih ne tiče i što ih zamara.

Ispostavilo se da nisam ni znala da se stručnjaci slažu sa mnom. A slažu se. Nešto kasnije otkrila sam studiju Rona Libera, koja između ostalog tvrdi da deca “nisu ni blizu” opterećena kao što se javnost uverava i da ne onoliko poslova koliko bi trebalo da rade. Liber tvrdi da je velika greška kada njihove obaveze predstavljate kao nešto dodatno ili nešto što neki roditelji čak plaćaju novcem. Porodične obaveze su najnormalniji deo života i tako se prema njima treba i ophoditi i takvim ih predstaviti deci.

Ričard Rende, razvojni psiholog, ukazuje na trend smanjenja poslova i odgovornosti u domaćinstvu kao “zabrinjavajući”, s obzirom na to da poslovi iz detinjstva imaju jasan pozitivan uticaj na dete – od razvoja fine motorike pa sve do razvoja odgovornosti. Neobično je važno i to, Rende ističe, da su dugoročne studije pokazale “iznenađujući pozitivan faktor na mentalno zdravlje u odraslom dobu i profesionalni uspeh, kod dece koja su u detinjstvu imala zadate kućne poslove i odgovornosti.

Bilo je dosta nedavne medijske rasprave o tome da li moderni roditelji nesvesno podižu male narcise i snobove koji imaju neopravdani utisak da su bolji i vredniji od svih drugih.

Rende je zabrinut zbog ovog trenda, pogotovo zbog opadanja očekivanja da naša deca doprinesu funkcionisanju porodice i ističe da će se u nedostatku obaveza okrenuti stvarima koje vode stranputicom.

Moja braća i sestre su bili sasvim drugačiji. Ni mi nismo voleli obaveze, ali nije bilo pogovora, mogli smo samo da se svađamo i gunđamo kad roditelji nisu tu, inače se sav posao obavljao brzo i korektno.

Želela sam da usadim svojoj deci osećajnost prema drugim ljudima i razvijem im empatiju i potrebu da pomažu drugima. Ali isto tako i da sebe poštedim svakodnevnog ubeđivanja ili čak vikanja i ubeđivanja.

Zaključak je delovao suviše jednostavno da bi bio istinit: upaliće sama činjenica da su to naši, porodični poslovi, svih nas, a ne njihovi – detinji. Od početka to nazvati kolektivnim porodičnim aktivnostima, a ne rasporedima odgovornosti. Što manje komentarisati i objašnjavati, ponašati se kao da je to nešto najprirodnije moguće i samim tim podrazumevajuće.

Deca će se lakše i brže navići, i biće spremnija da rade. Tako smo mi, na mala vrata, uveli ovakav pristup u mojoj kući. Naša prva “kolektivna porodična aktivnost” je bila rasklanjanje nakon večere. Ranije, deca bi rasklonila za sobom i odmah zbrisala, dok bi mi, roditelji, ostali da sve završimo. Sada niko nije izlazio iz kuhinje dok sve ne bi bilo raspremljeno.

Pročitajte još…Olakšajte svom školarcu učenje: Uređenje dečije sobe po feng šui pravilima

Moram priznati da princip funkcioniše. Kada svi rade rame uz rame, to se zaista oseća kao timski rad, a manje kao provera sa liste “ovo-moram-da-uradim”. Na stranu to što ovako deca mogu da nauče više korisnih stvari, jer su prisutnija tokom celog posla.

Ron Liber je bio u pravu u njegovoj proceni da su deca “sposobna za mnogo više nego što smo im omogućili da rade, uglavnom zato što nismo dovoljno strpljivi da im damo priliku da preuzmu nove zadatke i da pogreše nekoliko puta pre nego što ih savladaju”.

Šeron Holbruk je pisac koji živi u Klivlendu, u Ohaju.