Tuga o kojoj priča Srbija: Zašto se devojčica onesvestila na času fizičkog?

Radnica Hitne pomoći Maja Paunović postavila je potresan status na svom profilu na Fejsbuku o tome šta je doživela kada su pozvani u školu da pomognu devojčici.

Foto:Gulliver/Thinkstock

Kako kaže, zaposleni u Hitnoj pomoći svakodnevno se suočavaju sa teškim stvarima, ali navodi da nije mogla da suzdrži suze nakon poziva iz osnovne škole.

Ona je opisala šta se dogodilo nakon što su dobili poziv da je devojčica pala u nesvest na času fizičkog. Dvema devojčicama je bolesna majka i prepuštene su same sebi.

Njena priča je do sada podeljena više od 2.300 puta, a javljaju se i građani koji žele da pomognu.

Fejsbuk status prenosimo u celosti:

-Ne pišem o poslu jer radeći u urgentoj službi svega ima osim lepih stvari, tačnije ima ponekad, ali sve manje i ređe. Dnevna smena, prvi teren – onesvešćena devojčica od 14 godina u Osnovnoj školi na času fizičkog. Rotacija, vožnja na crveno, obilaženje auta… stižemo za 4,5 minuta na lice mesta.

Utrčavamo sa svom opremom, vidimo bledu mršavicu koja stidljivo sedi na stolici i gricka makovnjaču. Bude nam drago, bio je u pitanju kolaps, dobro da nije nešto gore. Proverimo sve vitalne parametre, bolje je. Pitamo je za doručak, kaže da nije doručkovala, objašnjavamo da mora, naročito kada ima prvi čas fizičko … i onda kreće priča, koja ubija i dovodi do pitanja: kada smo stigli do ponora?!

Devojčici majka ima multiple sklerozu, bila je učiteljica, sada je polupokretna, na stalnim terapijama i ne može da radi. Ima sestru od 12 godina. Otac ih je ostavio kada se majka razbolela i one su prepuštene same sebi. Usred zime u školi su bez jakne i u letnjoj garderobi. Deca iz razreda skupljaju novac da im kupe doručak, garderobu, ali one nikad ne kukaju, nikad ne kažu da im je hladno, da su žedne, gladne. Sretne su što imaju majku i smatraju da treba da trpe i žive tako.

Pozivamo njenu mlađu sestru da bude uz nju pošto se uplašila, da ima nekog pored, sebi bliskog. Ulazi devojčica od 12 godina na vrata, spušta se na kolena i počne da je ljubi i grli sva uplakana, ponavljajući „Biće ti bolje, ne plaši se“.

Plaču obe, okrećem glavu na stranu, jer shvatam da mi idu suze, plačem, gledam da me ne vide, sramota je zarad posla koji radim, priberem se, osmehnem. Pitamo sestru da li je jela, a ona kaže: ‘Neka, dobro je meni, nema veze, mogu ja da ne jedem, pomozite sestri’. Ugrizem se za usnu da mi ne krenu suze opet.

Socijalna služba, sve ustanove, nisu našle za shodno da ovoj porodici pomognu. Pitam se za šta su ova deca kriva: za bolest majke, za nesavesnog oca ili za državu koja je neuređena toliko da za ovakve porodice niko ne haje?!

Da li možemo ovako raditi sa decom, kao da ih imamo za bacanje, kakva će ta deca biti kad porastu?

Vozimo sestru do bolnice da bude neki dan na pedijatriji, mlađa je ispraća u suzama, a meni ostaje teret u grudima. Nema dalje, ovo je zlo. Koliko ovakvih porodica ima u Srbiji, koliko bolesnih majki i očeva, koliko gladne dece, a koliko tajkuna, političara koji uživaju u blagostanju baš uzimajući od ovakvih porodica?!”