Moja trogodišnja kćerkica pitala me je „Mama, zašto se ljutiš“? Evo zašto mi se tada srce slomilo…

Mama i blogerka Viki Lejn napisala je iskrenu ispovest o svim frustracijama koje idu uz majčinstvo, a u njenoj priči će se verovatno pronaći mnoge mame…

Guliver/Getty Images

Ove reči su nedavno izašle iz usta moje ćerke koja je tek napunila tri godine – srceparajuće… Uopšte nisam bila ljuta, ni besna. Bio je to samo još jedan dan. Ona je sedela na noši, a ja sam morala da ustanem da pokupim igračku koju je bacila po treći put. Izgleda da sam prilično jako uzdahnula, što ju je nateralo da mi postavi to pitanje svojim slatkim, umiljatim glasom.

Istog trenutka sam promenila stav, stavila njene male obraze u svoje ruke i rekla:

“Nisam ljuta! Zašto misliš da sam ljuta, dušo?”

“Zato što si uradila ovo “uuuuuuuuh.” Da li sam spomenula da ima samo tri godine.

Nakon što sam je uverila da nisam ljuta, ostavila sam je na noši i sela pored. Osećala sam se užasno. Moja trogodišnja ćerka već može da oseti moje frustracije. Pitala sam se zašto sam ispustila taj dugačak uzdah. Da li je to samo zato što sam treći put morala da uđem u kupatilo i pokupim igračku?

Istina je da sam u poslednje vreme zapravo često “ljuta”. U toku dana mi samo nestane elana i volje. Oni dolaze i odlaze, ali češće odlaze. To je strašno priznanje. Ne mislim da sam depresivna. Samo mislim da je majčinstvo prenaporno i preteško.

Imam dvoje dece. Sin ima pet ipo godina. Jul je, sredina leta, a ja se ne sećam kada sam poslednji put imala odmor. Suprug mi pomaže MNOGO. Praktično je uključen u sve čim se vrati sa posla. Ali ja sam još uvek ovde… Još uvek mogu da čujem vrisak dece i osetim kako se pentraju po meni.

Foto: Guliver/Getty Images

Pa, zašto sam onda JA frustrirana? Trebalo bi da sam zahvalna. Imam prilično neverovatnu decu. Ona su pametna, neodoljiva i moja. Da li biste pomislili da sam k***a zato što sam prokleto umorna od istih stvari svakog dana? Stvari razbacane po podu, igračke rasute po kući S.V.A.K.O.D.N.E.V.N.O., ulaženje i izlaženje iz automobila i vrištanje ŠTA SADA? Ne taj keks, ne ta igračka… Svako bi počeo da se oseća pomalo umorno kada bi samo davao, davao i davao, samo zato što je to njegov “posao”. Ali vi VOLITE da dajete. VOLITE što ste mama. VOLITE svoju decu. Ali volite i da zbrišete u kupatilo kada vaši mališani počnu sa istim stvarima izbova i iznova.

Zaista je teško. To može izludeti čoveka. A što je još gore od toga, primetila sam da moj sin isto tako ume da promeni raspoloženje i prva stvar koja mi pada na pamet jeste, da li je to pokupio od mene?

Kako da popravim to? Šta mogu da uradim da se ne osećam “ljutito” i što je još važnije, da moja deca ne osete to? Nikada ne bih želela da moja deca misle da sam neki mrgud koji ide okolo i širi negativnu energiju. I ne želim da to radim.

Zato sam počela da radim na tome. Udahnem duboko i izbrojim do pet. Uvek se trudim da imam malo vremena samo za sebe. Pričam sa svojim prijateljicama o “frustracijama” koje idu uz majčinstvo. Trudim se da budem prisutna kada sam sa decom. Bacim se na pod i igram se sa njima baš kao što to radi tata. Naravno, zatvorim laptop, isključim mobilni telefon i slušam ih. Oni imaju neverovatne priče i volim da slušam kad mi pričaju. Sve funkcioniše sjajno. Nekim danima više nego ostalim, ali to su početni koraci koji vode do toga da mi ovaj “život mame” bude što manje stresan.

I dalje je teško. Ima dana kada mislim da sam užasna mama. Ali pretpostavljam da je to sastavni deo majčinstva. To dolazi i prolazi. Imamo uspone i padove. Nikada nismo sigurni da li nešto odrađujemo kako treba. Ali znam da sam blagoslovena zdravom decom, i uvek ih čvrsto zagrlim znajući to. A na kraju dana, iako ispustim dugačak uzdah, volim što sam njihova mama.