Jeste li podjednako pravedni prema deci?

Ako imate dvoje dece (posebno ako su u pitanju dečaci), sigurno ste primetili da između njih postoji određena doza agresivnosti i suparništva. Ipak, kakvi će odnosi vladati među braćom i sestrama, u najvećoj meri zavisi od stava roditelja…

Tokom detinjstva, a ponekad i tokom celog života, brat će biti večiti suparnik, ali i nezamenljiv prijatelj sa kojim se dele najvažnija iskustva. Između braće uvek postoji određena količina ljubomore, ponekad i zavisti, jer crpe iste materijalne i emotivne izvore.

Moraju naučiti sve da dele: od prostora u kući i igračaka do roditeljske ljubavi. Ako sve to nije jednako podeljeno, odmah nastaje svađa, tuča i prkos, a strpljenje i razumevanje roditelja na kraju popušta. Da li je moguće ublažiti takmičarsku atmosferu i približiti decu?

Treba prihvatiti činjenicu da i deca imaju pravo da izražavaju svoja osećanja i neprijateljstva. Najgori su nepriznati sukobi koji se ne manifestuju spolja, dakle, nisu rešeni već ostaju u duši deteta podstičući mržnju. Zato se često dešava da se jedno dete udalji od drugog (naročito u slučaju muške dece), ne znajući zašto.

Bolje je da deca izraze svoju napetost nego da je potiskuju. Potrebno je da dete samo shvati da u nekim trenucima može da mrzi brata ili sestru, a u drugim pak da ih obožava. Na kraju krajeva, to je sasvim prirodno.

Osećaj slobode

Umesto da se oseća krivim zbog svojih neprijateljskih osećanja, dete oseća ogromno olakšanje kada shvati da njegova afektivna veza preživi čak i mržnju. Ponekad je srećno što ima brata: može da „vežba“ borbu za vlastita prava, a tokom celog svog života znaće da kraj sebe uvek ima nekoga ko će mu pružiti pomoć.

Za roditelja ne postoji lepša spoznaja od one da se njihova deca, koja se inače uvek svađaju kao pas i mačka, u potrebnim situacijama štite, zajedno se suočavajući sa svetom odraslih. Ipak, ne treba dopuštati da stariji brat bude agresivan prema mlađem, već mu traba objasniti da je svima jasno da mu mlađi brat ponekad smeta, jer plače, ljuti se i uzima igračke.

Na isti način, u mlađem detetu može da tinja osećaj zavisti prema starijem, jer mu se ono čini privilegovanim ako radi stvari koje njemu još nisu dopuštene. Kada dođe do razmirica, roditelji jednostavno moraju da „sude“ i saznaju šta se u stvari dogodilo. U „presudi“ moraju da budu pravedni, jer će jedino tako kod oba deteta razviti osećaj samopouzdanja.

„Za mene su jednaki…“

Roditelji se često plaše da možda suviše favorizuju jedno od svoje dece. Može se dogoditi da roditelj oseća veću bliskost prema jednom detetu pa stoga oseća krivicu. Dobar roditelj u stanju je da ublaži i ispravi te greške kako ovo drugo dete, s kojim nije uspostavio bliske odnose, ne bi patilo, i to tako što će se potrudi da oba deteta podjednako budu u centru njegove pažnje i ljubavi. Tako sprečava svoju normalnu slabost sprečavajući oštro rivalstvo među decom. Pažnja roditelja povremeno može da bude više usmerena ka jednom detetu i to onom koje proživljava neki svoj težak period.

Zanimljivo je koliko braća i sestre mogu da budu međusobno različiti, iako su rasla u istom okruženju i potiču od istih roditelja. Ustvari, prvo i drugo dete „nemaju“ iste roditelje. Pošto se mama i tata s vremenom menjaju, prvo dete ih je upoznalo dok su bili mlađi i nesigurniji, dok drugo dete ima iskusnije i zrelije roditelje, sklone podržavanju svega što dete uradi, što, naravno, nije bio slučaj sa prvim detetom.

Naravi i sklonosti

I redosled rađanja može odrediti karakteristike dece. Prvo dete uglavnom je krhkije, jer je doživelo pretnju svojoj jedinstvenosti. Tokom određenog razdoblja bilo je u centru pažnje svojih roditelja, a onda je, dolaskom na svet drugog deteta, grubo pomereno sa te pozicije. Drugo dete ima manje iluzija, jer oduvek deli svoj presto. Amerikanci govore da je prvo dete inteligentnije, ali da se drugo bolje snalazi u životu.

Prvo dete pokušava da se identifikuje s roditeljima, poprima odraslije i odgovornije stavove, a ponekad i u životu zauzima važnije položaje. Drugo dete je uglavnom nezavisnije i slobodnije i zauzima autentične stavove. Roditelji starijem detetu treba da ostave zadovoljstvo što se oseća starijim i važnijim, ali mu ne smeju naturati osećaj prevelike odgovornosti, niti mu prigovarati ako nešto ne radi dobro, a „veliko“ je. Mlađem detetu nikada ne treba reći: „Gledaj kako je tvoj brat dobar u školi, a ti nisi!“.

Biti pravedan ne znači pružiti im jednako

Roditelji često smatraju da se pravedno ponašanje prema deci manifestuje u potpuno identičnom ponašanju prema oba deteta. Međutim ovakav stav potpuno je pogrešan s obzirom na to da je svako dete jedinka za sebe, da svako od njih ima drugačije potrebe, sposobnosti i interesovanja. Stoga, mališanima treba pokloniti adekvatnu pažnju. Nije tačno da im treba ponuditi iste igračke i aktivnosti kako biste izbegli suparništvo. Dete treba da prihvati individualne razlike, bez straha.

I starije dete još uvek je – samo dete

Zaokupljena novorođenim detetom, majka instiktivno pokušava da „ubrza“ reakcije starijeg deteta, motivisana željom da ono što pre postane nezavisno i samostalno, da se samo oblači i skida, da ga više ne hrani, da zaspi bez uobičajene bajke za laku noć…

Ustvari, upravo u toj fazi starije dete ima potrebu za još većom pažnjom. Idealno bi bilo da majka svakog dana novorođenče prepusti nekom drugom, makar na pola sata, a ona da se posveti starijem detetu. Bez ljutnje bi trebalo prihvatiti da starije dete ima periode nazadovanja, koje manifestuje ponovnim vraćanjem na ponašanje koje je već prevazišlo (želi da pije iz flašice, mokri u krevet), ali to ne traje dugo i ne bi se trebalo zbog toga nervirati.

Blizanci

Jednojajčani blizanci izazivaju veliku znatiželju gde god da se pojave. Jedno vreme roditelji uživaju oblačeći ih jednako i ne razmišljaju o njima kao o paru, već kao da su jedno biće, ali to rezultira tim da blizanci teško postižu sopstveni identitet. Danas se ta težnja naglo preokrenula. Roditelji čak biraju različite vrtiće, ili ih poveravaju na čuvanje različitim osobama. Međutim, treba biti oprezan.

Blizanci se tokom prvih iskustava moraju suočiti sa dvostrukim odvajanjem: od mame i od malog brata/sestre. Nepotrebno je nametati blizancima da budu različiti. Važno je da im pomognete da otkriju međusobne razlike, ali im ne treba pristupati na isti način, jer bez obzira na to što su blizanci – svaka beba je jedinstven i neponovljiv dar prirode.

Autor: Life Content