Ispovest jedne majke: Ja sam lenja, sebična i nemarna

Ana Bikova, radeći u vrtiću, nagledala se primera roditeljske preterane brige i otkrila šta ona može da uradi vašem detetu.

Foto: Gulliver/Thikstock

Vaspitanje dece nije nimalo lak posao, jedan od najtežih i najodgovornijih poslova. Od naših stavova i postupaka u roditeljstvu zavise životi naše dece. Ana Bikova, pedagog, psiholog, majka, koja deset godina radi s decom i više od pet godina i s roditeljima, podelila je na svom blogu svoje iskustvo i objasnila zašto je ona nemarna i lenja majka. Ja sam lenja majka. Uz to sam i sebična i nemarna. Hoćete da znate zašto? E, pa zato što želim da moja deca budu samostalna, preduzimljiva i odgovorna. Detetu treba pružiti mogućnosti da ispolje te osobine.

Radeći u vrtiću, nagledala sam se primera roditeljske preterane brige. U sećanju mi je posebno ostao trogodišnji Slavik. Brižni roditelji su mislili da mora uvek i sve da pojede, inače će smršati. Ne znam kako su ga kod kuće hranili, ali kod nas je došao sa jasnim poremećajem apetita. Žvakao je i gutao mehanički sve što biste mu dali. Trebalo je da ga mi hranimo pošto „još ne ume da jede sam“. I tako ga ja hranim prvi dan i na njegovom licu ne primećujem nikakvu emociju: prinosim mu kašu – otvara usta, žvaće, guta. Moram reći da kuvaru u našem vrtiću kaša nije baš išla od ruke. Tog dana mnoga deca nisu htela da je jedu (i potpuno ih razumem). Slavik je pojeo skoro sve.
Pitam ga: „Da li ti se dopada kaša?“ „Ne“. I otvara usta, žvaće, guta. „Ako ti se ne dopada – nemoj da jedeš!“

Slavikove oči blesnuše od čuda. Nije imao pojma da može i tako. Isprva je Slavik uživao u dobijenom pravu da ne jede i samo je pio kompot. Potom je počeo da traži dodatak za ono što mu se sviđa, odnosno da gura tanjir s jelom koje mu se ne sviđa. Stekao je samostalnost u izboru. Nakon toga smo prestali da ga mi hranimo pošto je hrana prirodna potreba. I kad ogladni dete će i samo jesti.

Ja sam lenja majka. U nekom trenutku sam postala lenja da hranim svoju decu. Sa godinu dana, tutnula bih im kašiku i sela pored njih da i ja jedem. Sa godinu i po već su baratali viljuškom.
Prirodna potreba je, kao što znamo, i vršenje nužde. Slavik ju je obavljao u gaće. Njegova mama nam je rekla da ga na svaka dva sata vodimo u toalet.

„Kod kuće ga stavim na nošu i držim ga dok sve lepo ne obavi.“ I tako je već veliko dete u vrtiću čekalo da ga neko odvede u toalet. Kad to niko ne učini, dete se upiški u gaće, pa se ne seti niti da ih skine niti da zatraži pomoć. Za nedelju dana problem je rešen. „Piški mi se“, obaveštavao je ponosno Slavik celu grupu odlazeći na WC šolju. Ja sam lenja majka. Preko vikenda volim ujutro da odspavam. Jedne subote probudim se oko 11. Moj dvoipogodišnji sin gleda crtać i žvaće medenjak. Sam uključio televizor, sam našao disk. A stariji, koji ima osam godina, već nije kod kuće. Prethodne večeri je dobio dozvolu da ide sa drugom i njegovim roditeljima u bioskop. Rekla sam mu da mi se ne ustaje tako rano. I ako želi u bioskop, neka sam navije sat i neka se spremi. Daleko od toga da se uspavao. Naravno da sam i ja podesila telefon da zvoni, osluškivala kako se on sprema i zatvara vrata, iščekivala SMS o drugarove mame… ali dete ništa od toga nije videlo.

Još sam lenja i da proveravam školsku torbu, da sušim stvari posle bazena i da radim s njim domaći (uzgred, zasad dobija četvorke i petice). Lenja sam i da bacam smeće, pa ga baca on kad krene u školu. A imam i taj hir da ga zamolim da mi napravi čaj i donese za kompjuter. Sve mi se čini da ću s godinama postajati sve lenjivija. No čudesnog li preobražaja kod naše dece kada dođe baka! Stariji istog časa zaboravi da ume sam da radi domaći, da podgreje jelo, da spakuje knjige i da ide u školu. Plaši se čak i da zaspi sam – mora baba da sedi pored njega! A naša baba nije lenja. Deca su nesamostalna ako je tako zgodnije odraslima.