03.11.2016 Kutak za mame

Majka trojice dečaka: Evo šta sam naučila odgajajući muškarce

Imati tri mala dečaka koja trčkaraju po kući je bio san – glasan i spektakularan, i zabavniji nego što sam mogla da zamislim…

Guliver/Getty Images

Guliver/Getty Images

Kada sam saznala prvi put da ćemo moj muž i ja biti roditelji jednog malog dečaka, nasmejala sam se. To je bilo pre sedam godina. Nekako sam sve vreme znala da nosim dečaka, i bili smo jako uzbuđeni zbog toga. Nešto manje od dve godine kasnije, na svet je došao i drugi dečak, a za dve godine i treći. Imati tri mala dečaka koja trčkaraju po kući je bio san – glasan i spektakularan, i zabavniji nego što sam mogla da zamislim. Ali istovremeno je bilo iscrpljujuće. Ja nisam ekspert (moji dečaci i dalje imaju manje od osam godina), ali evo šta sam ja naučila o odgajanju dečaka do sada:

Budi u pokretu

Prema doktoru Majklu Tompsonu, autoru knjige “Kako zaštititi emotivni život dečaka”, dečaci u svim kulturama širom sveta su oni koji se više rvu, tuku, i imaju potrebu da budu stalno u pokretu. I ja sam se uverila da je ovo istina. Od vremena kada je nas prvi dečak imao 18 meseci, kad god nije trčao oko nas – penjao se i skakao je sa svih njemu dostupnih mesta u kući. Naš najmlađi sin spavao je na dušeku na podu, jer bi u suprotnom izvlačio svaku fioku iz garderobera i skakao sa istog na svoj krevet, umesto da ide na spavanje. Dečacima je izgleda u genima da budu fizički aktivni, i šta mi tu možemo da uradimo? Da ih ohrabrimo. Da im damo da prave haos, ali na mestu koje mi dozvolimo. Mi namerno nemamo stočić za kafu u dnevnoj sobi, jer to daje dečacima mnogo prostora za rvanje. Prema stručnjacima, fizička aktivnost i igranje po kući podstiču zdravu inteligenciju, bolju fizičku kondiciju, podstiču pozitivne odnose u porodici, i rast oksitocina u organizmu.

Guliver/Getty Images

Guliver/Getty Images

Nemojte biti toliko strogi

Gledajući unazad, zapanjena sam količinom saosećanja koje oni imaju jedan prema drugome. Najdraži su mi bili momenti kada su oni tešili jedan drugog u trenucima kada su bili tužni, razočarani ili povređeni. Bez obzira na mišljenje javnosti o dečacima, oni su osećajni kao i devojčice, ako ne i više. Psihološko istrazivanje Pegi Dreksler pokazuje da dečaci više plaču kada su iznervirani i teže im je da se smire. Dečaci doživljavaju veći stres i emocijalno su slabiji. Međutim, roditelji i dalje češće pitaju ćerke kako se osećaju, i trude se da prvo uteše devojčice. Kao da osećanja dečaka ne uzimaju dovoljno ozbiljno.

Pročitajte i… Ovako se jedna mama obratila komšiji: Ako mislite da smo ludi – jesmo!

Ako želiš o nečemu da razgovaramo ozbiljno, preduzmi nešto

Za sve godine mog savetovanja dečaka i devojčica u školi, uvek su se dešavale iste frustrirajuće stvari: dok su mi se devojčice lako otvarale i mogle sa mnom da pričaju o svemu, dečaci su bili rezervisani i povučeni. Ali kada god bismo počeli nešto da radimo, igramo košarku, karte, ti isti dečaci su iznanada postajali zainteresovani za sve. Tako je isto bilo i sa moja tri dečaka. Sedeti u ozbiljnom razgovoru sa dečacima kod kuće, za njih može biti kao borba. Ako o nečemu važnom treba da razgovarate, probajte da nametnete tu temu tokom njihove omiljene igre, i počeće da vam se otvaraju, jer nisu pod pritiskom.

Guliver/Getty Images

Guliver/Getty Images

Ponekad je rešenje jednostavno – zagrljaj

To nije raketna nauka, ponekad jak i dugačak zagrljaj ima moć da promeni loše raspoloženje i negativan stav brže od bilo kojih reči. Dečaci ponekad imaju problem da rečima iskažu svoje probleme. Posmatrajte njihov govor tela i sledeći put kada se vaš dečak bude ponašao nezainteresovano ili mrzovoljno, samo ga zagrlite. I često to radite, čak i kada odrastu. Ispostavlja se da je dečacima potrebno dva do tri puta više neznosti nego devojčicama da bi oslobodili isti nivo oksitocina koji se ispoljava tokom zagrljaja. I dok su mlađi dečaci skloniji tome da traže zagrljaj kada im treba više pažnje, kada imaju oko 12 godina oni se osećaju mnogo nesigurnije povodom toga, iako i dalje imaju potrebu za fizičkim kontaktom od strane svojih roditelja. Dakle, nek vam to bude navika – često ih grlite.

Dajte im prostora

Roditelji često imaju želju da uskoče da pomognu svojoj deci dok se oni bore da reše probleme ili prave neke greške. Ali najbolje što oni mogu da urade je da se povuku. Dopuštati im da prave svoje greške i uče iz njih je neprocenjiva lekcija koja će im pomoći da veruju u sebe i odrastu u samouverene i sposobne ličnosti. Za mog najmlađieg sina, to je fizička nezavisnost. Umesto da mu priđem i pomognem na igralištu kada se penje po spravama, stojim na nekoj distanci da bi on sam savladao sve prepreke i procenio svoje telo i njegove sposobnosti. On je toliko ponosan na sebe kada se sam popne do vrha bez ičije pomoći. Za starije dečake, to je nezavisnost u pgledu socijalizacije sa drugima. Umesto da intevrenišete kad ga drugi dečak gurne na igralištu, stanite sa strane i posmatrajte kako će regovati. Možda ćete biti iznanađeni kako može da se izbori sa problemom, potpuno sam.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

još iz kategorije