Uticaj odraslih na razvoj govora kod dece

Često nam se dešava da kada nemamo snage, ideje za aktivnosti i kada nam je potreban mir. Uticaj odraslih na razvoj govora kod dece pritisnuti nedaćama možda čak i nesvesno ili linijom manjeg otpora pribegavamo prepuštanju dece televiziji, kompjuteru… Olako i bez kontrole prepuštamo decu malom ekranu jer imamo dobar izgovor – znamo da je tu, pored nas.

Foto: Guulliver/Thinkstock

Roditeljstvo nije lako. Pre svih, roditelji imaju odgovornost za organizaciju slobodnog vremena svoje dece. Od odraslih zavisi kako će deci biti organizovan dan a i kako će i u kojoj meri da koriste televizor, kompjuter, igrice… Odrasli i ostali odgovorni za dečji razvoj i rast ne razmišljaju uvek kakvi se sadržaji plasiraju deci (agresivni crtani filmovi, skaradne i napadne reklame, tragične vesti,zastrašujući snimci, neprimerene igrice). Deca izložena ovakvim uticajima identifikuju se sa junacima, imitiraju ponašanje, neprimereni govor… Izrazitim i intenzivnim povećanjem zvučnih i svetlosnih efekata, brzine dešavanja deca često ni ne stignu do suštine priče i razumevanja poruke. Kako doći do suštine priče, kako izvući poruku, kako učiti na tuđim primerima, kako organizovati vreme a i naći pravu meru?

Bitno je kvalitetno bavljenje decom što podrazumeva zajedničko gledanje TV emisija i diskutovanje o viđenom. Kada smo zajedno ispred TV ekrana možemo da otkrijemo i šta i kako dete nešto razume a i da probudimo i podstaknemo nova interesovanja za pojedine teme npr. o dalekim predelima, davnim istorijskim periodima, kako izgledaju neki eksperimenti, kako se radi u podmornici, rudniku… Zbog svih pozitivnih i negativnih strana druženja sa televizorom, kompjuterom pravi je izazov za roditelje a i odrasle iz detetovog okruženja, kako odrediti pravu meru, odnosno koliko mališanima dozirati TV program kao i druženje sa računarima.

Recept leži u stalnom razgovoru sa decom, učenju da se selektivno gleda televizija. Nije dovoljno samo ograničiti vreme ispred ekrana već organizovati vreme, razviti navike aktivnog provođanja slobodnog vremena i pomoći deci da nauče da se igraju.Ako se radi o deci ispod tri godine postavlja se pitanje da li uopšte treba da gledaju televiziju.

U ovom uzrastu najvažnija je komunikacija dece i odraslih i uspostavljanje međusobnih odnosa poveranja i razumevanja.I dok deca na najranijem uzrastu samo vokalizuju, guču, brbljaju, oni uče govor tako što odrasli ponavljaju gukanje, brbljanje, reči; pričaju im, opisuju to što rade, skreću pažnju na novo i važno. Ukoliko izostane pravovremeno ovakvo bavljenje detetom, velika je verovatnoća da će dete imati problema sa govorom, a kasnije i čitanjem i pisanjem. Slikovnice sa životinjama, voćem, saobraćajnim sredstvima…i zajedničko iščitavanje važnije je od svih TV emisija. Veoma je dobrodošlo da decu još od rođenja vaspitavamo da vole da čitaju i da im recitujemo stihove Jovana Jovanovića Zmaja, Dragana Lukića, Desanke Maksimović, Duška Radovića ili Ljubivoja Ršumovića i to dok još ne znaju da govore.

Veoma je važno koji model dajemo deci. Da li biramo TV emisije ili je televizor uključen po ceo dan i da li je TV sinonim za predah, informacije, učenje… Od odraslih zavisi kako će dete u ranom uzrastu koristiti ovu spravu i na neki naćin razvijati dečju supkulturu.
Roditelj može da pribeleži u toku jedne nedelje šta je radio zajedno sa detetom, koliko ga je hvalio, grdio, o čemu su razgovarali,šta su zajedno naučili, videli, primetili, gde su bili… Interesantan je podatak da većina budućih prvaka ne zna da veže pertle, ali koristi računar ili gleda TV više od dva sata dnevno.
Ovo nije informacija o dečjim sposobnostima, već o uticaju i odnosu odraslih iz njihovog okruženja.