Mom 2 be: Strah od straha

Piše: Marina Marić, izvršna urednica magazina „Lepota i zdravlje“

Da li je s bebom sve OK, hoću li moći i znati da dojim, kakav ću biti roditelj, koliko porođaj boli, da li ću uspeti da vratim kilažu koju sam imala nakon porođaja… Verujem da su ova i slična pitanja, koja mi trudnice u strahu svakodnevno sebi postavljamo, sasvim opravdana jer nas očekuje ogromna promena u životu, ali isto tako verujem da ponekad treba razgraničiti koji su strahovi realni i zašto se oni javljaju i ponavljaju.

Na samom početku trudnoće većina strahuje od pobačaja, pa se neretko dešava da preterujemo u nameri da se zaštitimo. Od prehlađenih ljudi bežimo glavom bez obzira, a zagušljive prostorije dugo provetravamo, čak i kad je napolju minus 15. Kad se setim sebe na početku, dok još nisam razglasila da sam u drugom stanju. Pomahnitalo sam trčala da otvorim prozor i izluftiram kancelariju čim neko od kolega kašljucne, a o pozdravljanju i ljubljenju u obraz da ne pričam. Nedeljama sam glumatala da sam prehlađena, sve dok ta tri kritična meseca nisu prošla i organogeneza se završila.

Foto: Privatna arhiva

Džaba, nisam uspevala da se oduprem strahu od virusa koji bi mogli da naškode bebi. Onda je na red došlo razmišljanje o prenatalnim testovima, da li se beba pravilno razvija i hoće li sve biti OK. Na UZ pregledima ne trepćući bih buljila u onaj veliki ekran, dok sam sve vreme čvrsto držala Nebojšinu ruku i upijala svaku doktorkinu reč. A kad bi ona potvrdila da se Filip odlično razvija, a ja čula pravilne otkucaje njegovog majušnog srca, valjda bih tek onda počela da dišem.

Kako se porođaj laganim koracima približava, počnemo da sanjamo porođaj. Različiti scenariji vrte se i ponavljaju – koliko će boleti, kako ćemo izgurati bebinu glavicu i ramena, hoćemo li imati kondicije da ispratimo instrukcije babice kad krenu da se smenjuju kontrakcije i naponi… Prateći jedno stručno predavanje na kome je reči, između ostalog, bilo i o strahovima u trudnoći, iznenadila sam se kad je jedna buduća mama blizanaca koja je trebalo da se porodi carskim rezom rekla da se izuzetno boji hoće li će se probuditi iz anestezije. Druga mama je naglasila da se neizmerno plaši da ne podlegne porođajnim bolovima (u 21. veku, kada je čak i epidural besplatna mogućnost!), te da nikada ne upozna niti odgaja svoje dete. Naježim se svaki put kad se setim njih dve. Mene tako ozbiljni strahovi nisu opsedali. Priznajem da mi je na pameti porođajni bol, ali je to više strah od nepoznatog. Mada, prestanem o tome da mislim čim me mama, koja se prirodno porađala četiri puta, pogleda s podignutom obrvom i kaže ”iskuliraj”! No, imam ja i drugih ”muka”. Nemojte se smejati, ali plašim se epiziotomije (rez vaginalnog otvora kako bi se sprečilo pucanje tkiva prilikom napona)! Kažu mi da sam luda jer se ovaj mini-zahvat ne oseti, ali kukavica sam…

Ostatak teksta pročitajte OVDE, a sve Marinine postove jednim klikom MOM 2 BE…