Ispovest jednog oca: Moj sin je mali tiranin

Stjuart Hertadž je bloger koji najčešće piše o filmskoj umetnosti o televiziji i muzici. On je nedavno dobio prvo dete, sina, pa je tom prilikom napisao dva teksta o njemu. U drugom tekstu piše o tome koliku je promenu njegov sin doneo i koliko ga je prve noći „mrzeo“.

– Moj sin je star samo nedelju dana i ja još ne znam ko je on zapravo. To je razumljivo, jer je previše mali da bi nam pokazao svoju ličnost.

U ovom stadijumu ja na sebe ne gledam kao na roditelja nego kao na zaposlenog u Heritadž džunior industriji. Moj sin je, posto rečeno, tiranin. On konstantno ima zahteve, bez obzira na to koje je doba dana. Ako ga ne hranimo, onda ga presvlačimo. Ako ga ne presvlačimo, guramo ga u kolicima po sobi očajnički se nadajući da će sam od sebe prestati da plače. Bar na trenutak.

Više ne spavamo kako treba. Toliko smo se uplašili kad smo ga dobili da smo zaboravili na svoje zdravlje, a on konstantno želi da mi budemo tu.

Ubeđuju nas da će ovo proći. A do tada se žena i ja smenjujemo noću – ona spava dva sata, pa ja, a drugo je za to vreme s njim. Konstantno smo umorni. Previše umorni da pričamo, pa samo mumlamo, a ponekad i haluciniramo.

Njegova prva noć kod kuće bila je najgora. Tek tada sam se suočio sa realnošću – tresnula me u čelo i suočio sam se sa činjenicom da u kući imamo novorođenče koje neće da pestane da vrišti. Pomislio sam da je sve to jedna velika greška. Da ja nisam sposoban da budem otac, naročito ne otac ovog ružičastog uljeza koji je poslat da me razbesni. Poželeo sam da pobegnem.

Pokušali smo sve, ali on je nastavljao da plače. Samo bi ga dojenje utišalo. Osećao sam se kao da stojim pored nuklearne bombe i da ne znam kako da je deaktiviram. Bio je to užasan trenutak, mrzeo sam bebu, mrzeo sam sebe i bilo mi je muka od pomisli da ću to morati da radim zauvek.

Ali očinstvo je, sada učim, jedna posebna vrsta ljubavi. Ljubav vam se prosto ušunja pod kožu kad ne pazite. Sledećeg juta, iscrpljen celonoćnim bdenjem, seo sam sa bebom na sofu, upalio radio i spremio se za najgore.

I onda se on osmehnuo.

Mislim, nije se stvarno osmehnuo. Imao je samo tri dana. Ali to je bio poseban izraz lica. I meni sasvim dovoljan da zaključim da se osmehnuo. Sam pogled na njega istopio mi je srce. To me je podsetilo da je on moj sin, a ne samo terorista. Taj osmeh je bio dovoljan da mi da snagu da preguram sledeću noć i onu posle nje i onu posle te…

izvor: Žena Blic
Foto: Freedigitalphotos.net/David Castillo Dominici