Zašto su nam bleda sećanja iz perioda kada smo bili deca?

Kada pokušavamo da se setimo nečega iz tog perioda nije najjasnije da li su to naša sećanja ili fotografije koje su nam drugi pokazivali i priče koje su nam pričali. Ovaj fenomen koji muči psihologe i lekare je poznat kao dečja amnezija i posle više od 100 godina napora naučnika još uvek nije potpuno objašnjen.

Foto: Guliver/Thinkstock

Bebe su zapamtile kako da pokrenu električni vozić pritiskom na dugme i to su uspele da ponove tri nedelje od poslednjeg dodira sa igračkom. Deca u predškolskom uzrastu mogu da se prisete događaja starih nekoliko godina koji su vezani lično za njih i koji su se desili na specifičnim mestima i u određenom važnom trenutku.

Sposobnost pamćenja se kod ljudi razvija do perioda adolescencije i ove promene u razvoju mozga su najbliža objašnjenja fenomena dečjeg zaboravljanja.

Osnovni memorijski procesi aktiviraju nekoliko regiona u mozgu i sadržani su iz etapa formiranja uspomene, njenog “skladištenja” i kasnijeg evociranja. Hipokampus, deo mozga zadužen za formiranje uspomene, se razvija do sedme godine.

Granica do koje sećanje doseže je najčešće uzrast od 3 i po godine i pomera se na gore kako starimo. Deca i tinejdžeri mogu da se sete događaja iz ranijih perioda života bolje nego odrasli pa se čini da je problem čuvanja sećanja veći od problema njegovog formiranja.

Još jedan faktor koji ima ulogu u pamćenju je jezik. U periodu od prve do šeste godine deca uče da govore, i napreduju od poznavanja jedne reči do tečnog govora maternjeg jezika. Ovaj period se preklapa sa vremenom “dečje amnezije”. Tada se uči govor u prošlom vremenu i reči vezane za pamćenje, kao na primer “zapamti” i “zaboravi”. Sposobnost da se nešto zapamti vezana je i za poznavanje zamenica od kojih je deci svakako omiljena “moje”.