Srbija: Beograđanka se susrela sa nizom uvreda jer je majka crne devojčice

Beograđanka, majka crne devojčice, na svakom koraku se susretala s neumesnim pitanjima, čudnim pogledima, osudom okoline.

Zašto je ona tako „čokoladna“? Ciganšturo smrdljiva, beži iz našeg parka! Niste majka, već bebi siterka, je l’ da?! Mama, šta je to čamuga?

S mnoštvom pitanja, od kojih je većina bila neumesna, ali i rasističkih doskočica i bezočnih izmišljotina, susretala se Beograđanka Ivana Delić (31), kada je pre sedam godina iz ljubavi sa verenikom iz Angole, dobila kćerku Saru T. Otac njenog deteta i ona nikada nisu stupili u bračnu zajednicu, iako su oboje to želeli, piše „Politika.“

Nepremostiv problem bili su „papiri“ kojima je budući tata trebalo da dokaže da dotad nije bio oženjen. Verenici su zato odlučili da to obave u Africi, ali je mladoženja zbog poslovnih obaveza ipak napustio Srbiju u sedmom mesecu Ivanine trudnoće. Buduća mlada na kraju nije otišla u Afriku, jer su joj lekari savetovali da se ne upušta u takvu avanturu.

„Pre velikog puta trebalo je da primim dvadesetak vakcina, što nije bilo preporučljivo u trudnoći, a i u to vreme tamo je bila epidemija kolere. Tako sam ostala u Srbiji, a moj verenik nije želeo da napusti posao i vrati se nazad. Sara se rodila, a naše emocije su počele da blede. Sa rasističkim izlivima i predrasudama susretala sam se svakodnevno, a bilo ih je i u toku zabavljanja. Sećam se scene u kojoj nam je u susret išla žena sa detetom kome je kazala da se skloni jer ide „crni čika“„, priseća se samohrana majka sedmogodišnje mulatkinje.

A tek posle Sarinog rođenja okolina je nastavila da ih obe osuđuje. Za mnoge je Ivana predstavljala ženu lakog morala. Čak je i načula priču da je sa Sarinim tatom bila zbog novca. A Ivana je ceo život obožavala afričku kulturu, ljude sa tog podneblja, njihov temperament i sve ono što nije odlika naše sredine.

„U početku su me rekla-kazala priče veoma potresale. Dogodilo se da sam sa detetom bila u parku gde nas je žena, skrivajući se iza drveta, sve vreme fotografisala, naravno zbog deteta. U prvom momentu i porodica i prijatelji su bili iznenađeni mojim izborom. Ali ubrzo su mi dali podršku uz koju sam nekako sve pregrmela. Ipak, odlučila sam da napustim Beograd. Sada živimo u Zrenjaninu. Komšiluk nas je prihvatio oberučke. Niko iz okruženja nema dodatnih pitanja o boji kože moje devojčice„, kaže za „Politiku“ majka.

„Do pre nekoliko decenija u Beogradu je sve vrvelo od studenata iz Sirije, Alžira, Senegala… U međuvremenu je rasna diskriminacija u Srbiji narasla, toliko da se u borbu protiv takvih pojava sada moraju uključiti svi u društvu, a posebno mladi„, poručila je Nevena Petrušić, poverenica za zaštitu ravnopravnosti.

„Od svih prošlogodišnjih pritužbi, gde se kao osnov navodi nacionalna pripadnost, trećina se odnosi na Rome i Romkinje. Građani Srbije i dalje ih doživljavaju kao najdiskriminisaniju manjinsku grupu, ali istovremeno pokazuju i visok nivo etničke distance prema njima, pa ih ne žele za komšije, prijatelje, vaspitače… Romi su diskriminisani u maltene svim oblastima, a posebno u zapošljavanju, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i stanovanju„, upozorava Petrušićeva.

Stručnjaci poručuju da je za eliminaciju rasne diskriminacije potrebno angažovanje kompletnog društva, što se može postići samo ukoliko postoji nacionalni dokument.

„Kad je reč o ljudima druge boje kože koji privremeno borave u zemlji, svaki porast diskriminacije prema njima ima višestruke posledice. Ako se radi o studentima ili turistima oni će ubuduće izbegavati zemlju u kojoj su diskriminisani što je ekonomski gubitak za tu zemlju„, objašnjava sociolog Vladimir Vuletić.

Deca i adolescenti su posebno skloni rasnoj diskriminaciji, smatra psiholog Milica Zarin, jer se plaše novog, neobičnog, drugačijeg, različitog…

„U tom uzrastu je izražena pripadnost istoj grupi, pa se svaka različitost i izdvajanje tumači kao nelojalnost. Kada i nemaju ništa protiv „drugačijih“ vršnjaka, adolescenti ne smeju da iskažu svoje neslaganje prema vršnjačkoj grupi. U našoj zemlji većina njih nije imala priliku da provede ili turistički boravi u drugim zemljama, pa zbog toga i nema iskustvo koje bi im dokazalo da biti različit nije ništa strašno, opasno i ugrožavajuće„, smatra psiholog Milica Zarin.

Izvor: Politika