Molim te, hvala, izvini: Kultura govora i lepog ponašanja

Dete ćemo najlakše naučiti lepom ponašanju ličnim primerom – roditelji moraju da se potrude da svojoj deci usade lepe navike i manire, i da ih nauče da upotrebljavaju lepe reči.

Deci svakodnevno, svesno i nesvesno, pokazujete lični odnos prema životnim vrednostima. Činite to reakcijama na stvari oko vas, kao i svojim odnosom prema sebi i drugima. Nažalost, malo je roditelja koji shvataju da su deca veliki „sunđeri“, te da upijaju sve (do najsitnijih detalja).

Zato je veoma važno da se svakodnevno susreću sa što više lepih reči, osmeha i uljudnih gestova, pa će i sami prihvatiti takav model ponašanja. Ukoliko dete svakodnevno prisustvuje neprijatnim situacijama i svađama, sluša ružne reči i povišen ton, ne možete očekivati da će izrasti u toplu i srdačnu osobu.

1. „Molim te“ pokreće na akciju

Potpuno je prirodno da od ljudi u našem okruženju, a isto tako i od dece, očekujemo da se ponašaju pozitivno i uljudno. Želite da vaše dete lepo jede, da se pristojno ponaša… Kada malo poraste, očekujete da vas drži za ruku dok prelazite ulicu, te da skloni igračke kada završi igru, a da u gostima ili na nečijem rođendanu bude primer ostalima kako se treba ponašati. Od starije dece uvek očekujete da budu dobri đaci, da imaju dobre prijatelje…

Međutim, kada biste sva vaša očekivanja pretvorili u molbe, one bi sigurno bile ispunjene, jer se molbama uvek više može postići nego zahtevima i očekivanjima. Uostalom, milion puta je dokazano da će dete pre složiti svoje igračke ako mu se kaže: „Molim te, budi drug i pokupi svoje igračke“, umesto ukoliko mu se ljutito kaže: „Odmah da si pokupio igračke! Nemoj da govorim dva puta!“

Reči „molim te“ pomažu osobi koju molimo da se oseća važnom, te da poveruje da ima izbor i mogućnost da sama odluči da li će nešto uraditi ili ne.

2. „Hvala“ ima magičnu moć

Svaka pohvala deluje poput magije na ljude. Na decu posebno! Treba zahvaljivati deci ne samo kada ispune neku našu molbu (na primer, da skupe igračke), nego i ako nešto urade samoinicijativno.

Normalno je da dete od dve godine ne zna samo da se obuče za šetnju, niti će složiti sve kocke koje je razbacalo. Kada vidi i čuje da mama ceni njegove pokušaje da to učini samostalno, nastaviće da pokušava sve dok ne postigne rezultat. Ukoliko vam starije dete pomogne u nečemu, bez obzira na to da li ste ga zamolili ili je samoinicijativno rešilo da učestvuje u vašem radu, obavezno mu se zahvalite. Naravno, bez ikakvog „ali“.

Roditelji imaju običaj da kažu detetu: „Hvala što si mi pomogao, ali nisi to baš najbolje uradio!“ To je gore nego da mu se niste zahvalili, a na dete deluje potpuno zbunjujuće. U njegovoj glavici roje se pitanja poput: „Zašto mi se zahvaljuje ako nisam dobro obavio zadatak?“ Tada dete može početi da upotrebljava reč „hvala“ reda radi, te nikada neće moći da shvati njenu magičnu moć.

Dakle, zahvaljujte se svojoj deci bezrezervno i ne očekujte od njih više nego što oni mogu da pruže. Uvek imajte na umu da lepo vaspitano dete ne treba da bude papagaj koji ponavlja tuđe reči bez razumevanja, već da postepenim učenjem i prihvatanjem određenih kodeksa ponašanja, postane ZAISTA lepo vaspitano dete!

3. „Izvini“ je simbol pravednosti

Neki roditelji skoro nikad ne kažu čarobnu reč „izvini“ svojoj deci, čak ni onda kada shvate da su pogrešili i naneli im bol nekim svojim postupkom. Deca imaju snažan osećaj za pravednost i iskrenost, te zbog toga osećaju bes i neku vrstu ugroženosti kada vide da se roditelji ne ponašaju pravedno prema njima.

Ako dete ne prevaziđe bes, već se on gomila i raste godinama, najverovatnije će se razviti u frustriranu i iskompleksiranu osobu. Kada postane dovoljno veliko da se suprotstavi roditelju (najčešće u pubertetu), jedva će dočekati da mu saspe u lice sve ono što ga je godinama mučilo. Takav roditelj može se smatrati srećnim jer je na vreme „upozoren“. Tada je krajnje vreme da popravi svoj odnos prema detetu i da mu prizna „svoje grehe“.

Međutim, veoma često se dešava da dete nikada ne ispolji svoje nezadovoljstvo, već da ono izbije na površinu tek u nekim ozbiljnim godinama kada je kasno za „popravni ispit“. Ukoliko se prepoznajete u ovoj priči, već od sutra promenite svoje ponašanje prema detetu.

Ako ste pogrešili, izvinite se, ukoliko niste, ostanite dosledni! Kada se izvinjavate detetu, potrudite se da pronađete prave reči. Na primer, ako ste izgubili živce na poslu, pa ste posle svoj gnev nepravedno istresli na dete, ljudski je i pošteno da mu kasnije (kada se ohladite i shvatite svoju grešku) priđete, zagrlite ga i nežno kažete: „Pile moje, izvini… Mama je pogrešila i trudiću se da se to više ne ponovi. Nisi ti ništa skrivio i zato izvini.“ Tek nakon ovakvog pristupa možete biti potpuno sigurni da vam je dete oprostilo. I još nešto: ovakav pristup „briše“ gnev iz dečje duše i na njegovo mesto „useljava“ se ljubav.

Autor: Life Content, M.K.