Opsesivno-kompulzivni poremećaj kod dece

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) obično počinje tokom adolescencije ili ranog odraslog doba (negde između 18-25 godine života), mada neretko postoji i tokom detinjstva. Koliko će dugo poremećaj trajati, zavisi od niza faktora, od kojih je najznačajniji taj da li se osoba leči i u kolikoj meri reaguje na tretman. U svakom slučaju, osoba ima bolju prognozu i veću šansu za izlečenje ukoliko ima blaže simptome koji ne traju dugo i ukoliko je pre pojave simptoma dobro funkcionisala.

Veliki broj ljudi ima neki vid opsesivnih misli i neke od kompulzivnih ponašanje ili rituala. Da biste razumeli šta je OKP, važno je da se on odvoji i razgraniči od uobičajene zabrinutosti i rituala.

Šta je OKP?

OKP spada u neurotske, anksiozne poremećaje, što znači da se manifestuje kroz trajnu preplavljujuću strepnju i intenzivne, iracionalne strahove. Ono što OKP razlikuje od drugih anksioznih poremećaja (fobija, paničnih napada i sl.) jeste činjenica da su anksioznost i strahovi povezani sa ponavljajućim, neželjenim i nametljivim neprijatnim mislima – opsesijama.

Opsesivne misli nisu povezane sa svakodnevnim brigama i stvarnim životnim problemima, već sa specifičnim sadržajima i strahovima, kao što su na primer strahovi od zaraza, neadekvatnog ili nasilnog ponašanja i sl. Osoba koja ima OKP prepoznaje ove misli kao iracionalne, pokušava da ih izbegne ili potisne, ali često u tome ne uspeva, pa misli nastavljaju da je opsedaju i da prodiru u um satima, danima, a nekada i duže.

Za mnoge ljude jedino rešenje postaje da obave neki ritual ili neku stereotipnu i po pravilu obavljanu radnju kojom će se misao neutralisati, strah smanjiti, a potencijalna opasnost izbeći. Osoba tako može i po pola sata prati ruke kako bi ponovo bila čista i kako bi neutralisala strah od zaraze ili može ponavljati neku reč određeni broj puta, kako bi „sprečila“ da nekoga povredi.

Ona pri tom, uviđa da su ovi rituali preterani ili nerazumni, ali veruje da mora da ih obavi ukoliko želi da otkloni opasnost i umanji anksioznost. Zbog tako sniženog stepena kontrole, ovakve aktivnosti i rituali nazivaju se kompulzivnim ili prinudnim radnjama.

Tako na primer, neko može pomisliti kako možda nije isključio peglu, pa iako negde zna da jeste, da bi se umirio, mora da se vrati da to i proveri. Kada proveri, opsesija prestaje, a on nastavlja sa daljim obavezama i aktivnostima. Za ljude koji imaju OKP, jedanput proveriti ne znači ništa. Njihove misli su i upornije i znatno više uznemiravajuće, pa su potrebni i mnogo kompleksniji i dugotrajniji rituali. Zato, njihovi rituali oduzimaju dosta vremena (bar jedan sat dnevno) i bitno ometaju svakodnevno funkcionisanje, pa samim tim i porodične, profesionalne i društvene aktivnosti.

Sve više ljudi pati od OKP

OKP je ranije smatran retkim, ali novije studije pokazuju da oko 2-3% populacije, a oko 1% dece i adolescenata pati od OKP. Jedan od razloga zbog kojeg se smatralo da su stope javljanja niže je to što značajan broj ljudi krije sopstvene simptome i ne želi da se to zna. Oni znaju da su njihove misli i ponašanje besmisleni i preterani, pa osećaju stid i očaj što sve to ne mogu da iskontrolišu i spreče.

Da bi ljudi koji nemaju tu vrstu probleme mogli da razumeju ovaj pa i sve druge psihičke poremećaje moraju da imaju informacije o tome. Dobra informisanost je prvi korak ka razbijanju stereotipa, boljem razumevanju i boljoj integraciji osoba sa OKP u društvo.

Uzroci OKP kod dece i adolescenata

Postoje brojna istraživanja i teorije o uzrocima OKP. Kada su deca u pitanju, pokazalo se da je OKP češći kod onih koje su roditelji preterano štitili i tako negovali njihovu zavisnost i nesamostalnost, kao i kod onih čiji su roditelji bili preterano kritikujući i zahtevni.

Podrška ovom nalazu je i činjenica da se u osnovi određenih opsesija nalaze upravo strah od kritike i strah od greške, kao i to da se opsesije najčešće javljaju onda kada postoji pritisak odgovornosti. Poznato je i da pojavi simptoma najčešće prethodi jak stres, promena živote rutine ili intenzivan napor.

Uzimajući u obzir sve ove nalaze i teorije, moglo bi se zaključiti da u nastanku i održavanju OKP deluje niz genetskih i sredinskih faktora, ali da definitivni odgovor na to šta izaziva OKP još uvek ne postoji.

Mogu li roditelji sami da se izbore sa OKP deteta?

Roditelji mogu učiniti dosta kako bi pomogli svom detetu da se izbori sa ovim poremećajem, ali je veoma važno da se konsultuju sa psihologom ili psihijatrom, kako bi naučili na koji način to da urade. Veoma je važno da se roditelji informišu i da razumeju ovaj poremećaj i to kako on utiče na detetov život i funkcionisanje kompletne porodice.

Imajući to u vidu, važno je da uz pomoć stručnjaka procene detetovo stanje, simptome i potencijale, te da u skladu sa tim modifikuju sopstvena očekivanja od deteta i pohvaljuju njegove napore. Od presudne je važnosti da budu tu za svoje dete i da nauče kako da mu pomažu u borbi sa opsesijama, ritualima i strahom.

Važno je ipak reći da roditelji nisu svemoćni i da je jako bitno da preispituju sopstvena ograničenja i uključuju sve sisteme koji mogu biti od pomoći. S obzirom na to da su stres i zahtevi važan činilac opsesivno-kompulzivnih problema, veoma je važno da roditelji sarađuju sa školom i da kroz tu saradnju pronađu adekvatan stepen opterećenja deteta, kao i načine da zaštite i podrže dete ukoliko je izloženo socijalnoj izolaciji ili poruzi. Pored toga, veoma je važno da roditelji potraže pomoć i stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja.

S obzirom na to da se OKP često tretira lekovima, važno je da psihijatar proceni da li je to neophodno i da, ukoliko jeste, prepiše adekvatnu terapiju. Često se uz lekove ili umesto njih, savetuje psihoterapija tokom koje se osoba (bilo da je dete, adolescent ili odrasli) uči da savlada anksioznost bez pribegavanja ritualima.

Razlika između poremećaja kod dece, adolescenata i odraslih ljudi

Simptomi OKP veoma su slični u sva tri životna razdoblja, ali neke manje razlike ipak postoje. Tako, odrasli uglavnom prepoznaju da njihove opsesije i kompulzije nisu racionalne, dok adolescenti, a posebno deca ne moraju toga da budu svesni.

Kod dece je i znatno teže razgraničiti OKP od normalnih razvojnih tendencija, jer je normalno i razvojno očekivano da deca imaju rituale i ideje da njihove misli i ponašanja izazivaju događaje. Važna razlika može biti i to da dok se odrasli sa OKP samostalno (pa i prikriveno) bave sopstvenim opsesijama i kompulzijama, deca i adolescenti češće uvlače druge ljude u sopstvene rituale.

Oni, na primer, traže da ih prijatelji stalno zovu, da im roditelji pripremaju hranu i peru veš na određeni način i sl. Takođe, deca i adolescenti, znatno češće nego odrasli, imaju potrebu da priznaju ukoliko urade ili pomisle nešto za šta misle da je loše. Njima je jako važno mišljenje roditelji i drugih važnih ljudi u njihovoj okolini, pa mogu stalno proveravati da li su uradili nešto loše i da li su drugi ljuti na njih.

Dobar odnos sa drugima i dobijanje njihove podrške posebno je važno tokom adolescencije, pa se tada i najviše strahuje od podsmeha i najviše kriju simptomi. Ovo povećava anksioznost i dodatno iscrpljuje i opterećuje.

U strahu da ne urade nešto sramotno i društveno neprihvatljivo adolescenti sa OKP često izbegavaju usmeno odgovaranje, izlaske i druženja. Školski uspeh i prijateljstva počinju da trpe, kvalitet života osiromašuje, a nezadovoljstvo sve više i više raste.

S obzirom na to da ne razumeju šta im se dešava i zašto ne mogu sebe da iskontrolišu, adolescenti počnu da misle o sebi da su slabi, ludi i suštinski različiti od drugih. Kako se tokom adolescencije formira sopstveni identitet, ove kategorije postaju stabilan deo slike o sebi, pa pored straha, nezadovoljstva i pesimizma, adolescenti sa OKP često razvijaju i nisko samopoštovanje pa i neki vid depresivnosti.

Šta najviše pomaže?

Svi ti faktori veoma su važni jer predstavljaju takozvane protektivne faktore odnosno faktore koji umanjuju simptome i doprinose izlečenju. Ukoliko ima podršku porodice, osoba sa OKP će lakše očuvati pozitivnu sliku o sebi, imati potrebnu podršku i dodatni motiv za borbu sa simptomima.

Ukoliko je uspela da ostane aktivna i da se ostvaruje kroz hobi, sport ili umetnost imaće veći osećaj uspešnosti, a i manje prostora da se bavi opsesijama.

Nažalost, kada simptomi uzmu punog maha, većina ovih oblasti trpi jer osoba te situacije vidi kao stresne i opasne, pa ih i izbegava. Zato je veoma važno da se ne pusti da dotle dođe, već da se problem prepozna na vreme, a detetu pomogne da ga savlada i očuva sve važne delove života manje-više netaknutim.

Izvor: Psihološko savetovalište „Mozaik“