Pneumokoka: Najčešći uzročnik jesenjih infekcija

Pneumokoka je vodeći uzročnik bolesti dece mlađe od dve godine. Budući da izaziva čitav niz oboljenja, treba na vreme naučiti kako da zaštitite dete od ove podmukle bakterije…

Foto: Gulliver/Thinkstock

Streptococcus pneumoniae (ili diplococcus pn.) “službeno” je ime ove
bakterije poznatije pod nazivom pneumokok. Čest je uzročnik upale uha i sinusa, ali može izazvati i invazivne bolesti kao što su sepsa (bakteremija), upala pluća i upala moždanih ovojnica (meningitis).

Sve više sojeva ove bakterije postaje otporno na penicilin i druge antibiotike. Ova činjenica podstakla je naučnike da istraže imunološka svojstava pneumokoka. Postoji 90 identifikovanih sojeva koji se međusobno razlikuju po svojoj kapsuli.

Šta je, zapravo pneumokoka?
Pneumokoka je bakterija koja normalno živi u gornjem delu disajnih organa zdravih osoba. Nakon uzrasta od šest meseci obično je nalazimo u gornjem delu bebinog ždrela. Međutim, prisutnost pneumokoke ne znači da je organizam razvio otpornost na nju, tako da isti soj može permanentno izazivati upale i nastaniti se na sluznicama gornjih disajnih puteva. Učestalost nositelja pneumokoke je velika kod dece mlađe od dve godine, a najčešća je tokom zimskih meseci, posebno u jaslicama i vrtićima.

Zašto najčešće napada decu?
Deca mlađa od dve godine ne mogu stvarati antitela protiv polisaharidnih antigena kao što je kapsula pneumokoke, a velika učestalost kolonizacije pojašnjava osestljivost mališana na pneumokoknu infekciju. Najosetljivije su bebe uzrasta
od šest meseci do godine dana. Lokalni mehanizmi odbrane – ćelije makrofaga – preslabe su u poređenju sa virulentnim sojevima ovih bakterija. Odojčad i mala deca do dve godine najčešće obolevaju od invazivne pneumokokne bolesti zato što je njihova imunološka sposobnost u tom uzrastu slaba. Njihov organizam još uvek ne stvara antitela koja ga mogu zaštititi, pa stoga i nakon završenog lečenja, u
nepovoljnim okolnostima (jaslice, vrtići) ponovo dolazi do infekcije i upale uha i/ili sinusa.

Zašto dolazi do infekcije?
Organizam na raspolaganju ima mehanizme odbrane koji uspešno sprečavaju infekciju. Treplje epitela disajnih puteva sprečavaju ulazak bakterija u uho i sinuse,
pa tako i pneumokoku Međutim stanja kao što su virusna infekcija, alergija ili iritacija disajnih puteva dimom cigarete ometaju ove normalne mehanizme odbrane i omogućuju naseljavanje bakterija u disajne puteve. Širenje infekcije
može se odvijati preko zahvaćenih područja (na primer, od sinusa do pluća), limfom ili ulaskom bakterije u krvnu struju.

Dijagnoza
Postavlja se izolacijom bakterije s mesta infekcije, mada nalaz pneumokoke iz kulture sekreta nosa i/ili ždrela ne mora značiti da je baš ta bakterija i uzročnik bolesti. Lekar će na osnovu opšte kliničke slike i drugih laboratorijskih nalaza postaviti dijagnozu. U slučaju teže infekcije (na primer, upale pluća) najpouzdaniji pokazatelj jeste nalaz bakterije u krvi (hemokultura). Ako je kod dece
mlađe od tri godine temperatura visoka, bez vidljivih lokalnih znakova bolesti, hemokultura može biti vrlo korisna pretraga. Teške kliničke slike bolesti zahtevaju bolničko lečenje.

Kako se prenosi pneumokokna bolest?
Bakterije se obično prenose kontaktom sa osobom koja je obolela ili je kliconoša – putem kašljanja, kijanja ili dodirivanja predmeta na kojim se nalaze, a potom unošenjem u organizam preko usta ili nosa.

Lečenje
Pre pojave rezistentnih sojeva pneumokoka, penicilin je bio lek izbora za lečenje pneumokokne bolesti. U poslednjih deset godina znatno je porasla učestalost
rezistencije bakterije na penicilin, ali i na druge vrste antibiotika na koje je bakterija ranije bila osetljiva. Lečenje se mora usmeriti prema iskustvu iz određene
sredine i zasnivati se na nalazu osetljivosti, odnosno rezistencije na osnovu dobijenih analiza kultura. Ako se dobije potvrda da je bakterija još uvek osetljiva na
penicilin, onda je taj antibiotik lek izbora. Lakše infekcije mogu se lečiti preparatima penicilina na usta, u nekoliko dnevnih doza na svakih šest ili osam sati, međutim,
u slučaju težih infekcija, lek treba dati putem injekcije. Ukoliko se utvrdi da je bakterija rezistentna na penicilin, lečenje se sprovodi drugim vrstama antibiotika
(rifampicin, vankomicin, cefotaksim, ceftriakson).