Mala škola pravilnog vaspitanja

Vaspitavanje dece najlepša je i ujedno najteža uloga svakog roditelja. Ipak, u pitanju je „posao“ za koji se niko od nas ne priprema, niti za njega postoji adekvatno formalno obrazovanje…

Većina određeno znanje o vaspitavanju dece stiče iz iskustva ljudi iz okoline, ili kopira metode svojih roditelja. Posledično, mnogi otkrivaju da metode, koje su njihovi roditelji primenjivali na njima, ne postižu željeni efekat kod njihove dece. Još gore, neki nesvesno ponavljaju postupke i fraze svojih roditelja za koje su se zakleli da neće raditi, ili izgovarati, kada dobiju decu!
U zajedničkom odgajanju potomstva najvažnije od svega jeste da oba roditelja stalno komuniciraju i usaglašavaju stavove o disciplini, kao i o ponašanju koje očekuju od svoje dece. Ujedno, to je i način da se spreči primena loših metoda vaspitanja kojima su roditelji bili izloženi, kao i da se deca nauče doslednosti i osete sigurnost.

Zašto je kažnjavanje neophodno?
Insistirajući na disciplini roditelji deci demonstriraju prihvatljivo i neprihvatljivo ponašanje. Postavljanjem određenih granica do kojih dete može da ide, naučićete ga šta se od njega očekuje i kako da se ponaša u društvu. Ova vaspitna mera neophodna je da bi se dete razvilo u zrelu, odgovornu i socijalno prilagođenu osobu.
Ipak, uspostavljanje i održavanje discipline nije nimalo lak zadatak za roditelje – oni moraju da budu fer i konzistentni u ponašanju. Nedostatak doslednosti zbuniće dete, zbog čega će ono stalno testirati toleranciju drugih i pokušavati da nametne svoju volju.
Roditeljstvo je definitivno odgovoran, svakodnevni posao, a održavanje discipline zahteva mnogo truda i vremena. Za samohrane majke (ili očeve) situacija je još teža i često je neophodna pomoć sa strane – iskusne prijateljice, profesionalnog lica ili pedagoga iz vrtića i škole.
U kompletnoj porodici, život je lakši ukoliko oba partnera usaglase stavove o vaspitavanju dece i teže istim ciljevima. Na ovaj način, roditelji uvek mogu da se oslone jedno na drugo, naročito u situacijama kada je jedan partner u iskušenju da popusti radi mira i tišine u kući.

Kako se izgrađuje samopouzdanje deteta?
Ličnost deteta počinje da se formira gotovo od dana rođenja. Deca upijaju sve što se dešava oko njih, a naročitu pažnju obraćaju na osećanja i ponašanje roditelja. Ona čuju ne samo mamine i tatine reči, već i ton kojim su one izgovorene. Takođe, mališani pomno prate i prepoznaju govor tela svojih roditelja, baš kao i izraze lica. Generalno, deca se formiraju na osnovu onoga što vide i čuju.
Upravo zbog toga, način na koji se roditelji ponašaju prema deci, i sve ono što im govore, snažno utiče na razvoj mališana, uključujući samopouzdanje. U tom kontekstu, pohvale i podrška (naravno, za prihvatljivo ponašanje) jesu osnov za izgradnju samopouzdanja deteta. S druge strane, kada su roditelji nedosledni u svom ponašanju (i porukama koje njime šalju), preterano kritički raspoloženi, ili ne pružaju dovoljno ljubavi, deca će se neumitno formirati u nezrele i nesigurne ličnosti. Neki roditelji se fokusiraju na loše ponašanje dece i neprekidno ih kritikuju. Iako je konstruktivni kriticizam kao mera vaspitanja u određenom stepenu neophodan, detetovo samopouzdanje će biti narušeno ako samo to bude slušalo. Štaviše, ono će naučiti da jedino lošim ponašanjem može da privuče pažnju roditelja. Svi stručnjaci za razvoj i vaspitanje dece slažu se da su pohvale i nagrađivanje dobrog ponašanja mnogo korisnije od stalnih kritika. Zagrljaj i pohvalne reči roditelja pokazaće detetu da se lepo ponašanje isplati i ojačaće njegovo samopouzdanje. Deci je izuzetno važno da čuju od mame i tate da ih vole, a kada se loše vladaju, vodite računa o tome da kritikujete neprihvatljivo ponašanje, a ne dete.
Na primer, možete da kažete: „Vladana, ti si divna devojčica i mama te mnogo voli, ali tvoje je ponašanje danas bilo jako loše“.
Takav pristup je mnogo konstruktivniji nego da kažete: „Vladana, ti si loša i nevaljala devojčica!“.
Zapravo, neki roditelji mogu da budu još oštriji i da rečima, mada nesvesno, ozbiljno i trajno povrede svoju decu. Posledice takvog ponašanja roditelja zaista mogu da se osećaju do kraja života. Izgovaranje uvredljivih i teških reči kao što su: „Beži mi sa očiju!“, „Ti si najgore dete na svetu“ ili „Ne volim te više“, toliko su potresne i bolne za decu da mogu da naruše njihovu sposobnost da vole – i uspostave emotivne veze – kasnije u životu.
Ismevanje ili poređenje deteta sa starijim bratom/sestrom, ili sa drugom decom, takođe je štetno.

Vreme za porodicu
Zbog brojnih poslovnih, školskih i kućnih obaveza, kao i aktivnosti kojima se deca bave van škole, danas nije lako pronaći vremena za porodicu. Zato bi roditelji trebalo da se potrude da organizuju obaveze tako da se porodica okuplja bar tokom jednog obroka, naročito za vikend. Vreme koje se provede u zajedničkim razgovorima i aktivnostima dragoceno je za celu porodicu, a posebno za decu, kojima su potrebne navike i utvrđeni rituali. Druženje tokom obroka je odlična prilika da se razgovara o dnevnim i nedeljnim događajima koji su deci veoma važni. Pažljivo slušajte šta deca govore i pokažite zainteresovanost. Osim toga, deci je potrebno da određenim danima imaju mamu ili tatu samo za sebe, kao i da to vreme provode u utvrđenim aktivnostima (na primer, jedno prepodne za odlazak na bazen sa tatom, ili jedno poslepodne za odlazak sa mamom u igraonicu). Takođe, pokušajte da uključite dete u planiranje porodičnih aktivnosti.
Na kraju, zajednička okupljanja i otvoreni razgovori o svim pitanjima osnov su za sticanje navike dobre porodične komunikacije, koju će deca preneti na svoju porodicu u budućnosti. Tokom ovih razgovora, ipak treba da se postave i poštuju određena pravila komunikacije. Prvenstveno, roditelji moraju pažljivo da slušaju decu i nikako ne smeju da ih kritikuju ili osuđuju. Naravno, dete je potrebno saslušati i u drugim situacijama – kada god traži neko objašnjenje ili pokaže želju da nešto ispriča. Ako im se stalno govori: „Nemoj sada. Nemam vremena“, deca će izgubiti želju da ono što im je važno podele sa roditeljima. Vremenom će početi da osećaju prezir ili odbojnost prema roditeljima, zbog uverenja da im nikada nisu bila na prvom mestu. U ekstremnim slučajevima, ravnodušnost roditelja prema deci, kako zbog lošeg, tako i zbog dobrog vladanja, najpogubnija je za psihičko zdravlje deteta.

Šta deca uče iz dobre komunikacije
Verovatno ne postoji dete koji nije pitalo: „Zašto moram to da uradim?“, baš kao ni roditelj koji bar ponekad nije odgovorio: „Zato što ja tako kažem!“. No, većina roditelja zna da su strpljenje, i pravo objašnjenje, mnogo produktivniji potezi na duže staze. Dakle, trudite se da uvek imate dovoljno vremena da objasnite deci sve što ih zanima. Tako će dete naučiti da se ponaša i razmišlja konstruktivno. Ako ste sposobni da razložno objasnite detetu svoja osećanja i očekivanja – naročito u pogledu kućnih pravila, vremena posvećenog porodici, blagovremenog odlaska na spavanje i drugih stvari – vaše dete će odrasti uz osećanje da ste odgovorna osoba koja vodi računa o drugima. Osim toga, dete će iz takvog ponašanja naučiti važnost iskrenog i otvorenog odnosa, kao i načine rešavanja određenih pitanja sa drugim ljudima. Kada iskrsne neki problem u porodici, a koji se odnosi i na dete, uključite ga u razgovor i pronalaženje rešenja. Prodiskutujte moguća rešenja sa detetom, uzmite u obzir njegove predloge i obavezno iznesite konsekvence svake solucije, koje su od velikog značaja za donošenje konačne odluke. Deca koja učestvuju u ovakvim vrstama razgovora brže će izgraditi samopouzdanje i naučiće konstruktivno da razgovaraju.

Roditelji kao uzor
Deca neprekidno posmatraju roditelje i ugledaju se na njih, jer tako uče o ponašanju u velikom svetu. Zato ćete primetiti da vaše dete često imitira ono što radite i ponavlja ono što govorite. Nesumnjivo, svaki roditelj je najvažniji uzor svom detetu. Ako se prema drugima (uključujući članove porodice i decu) ponašate sa poštovanjem, ako ste ljubazni, saosećajni, iskreni, velikodušni, strpljivi i često hvalite ljude, onda će se i vaše dete tako ponašati. Drugim rečima, vi ste najvažniji, a često i jedini, uzor svom detetu prilikom formiranju ličnosti. To je, naravno, ogromna odgovornost, ali i najlepša uloga u životu, koju treba da odigrate ohrabrujući i podržavajući svoje dete, jasno pokazujući svoja očekivanja i, najvažnije – uz konstantno ispoljavanje bezrezervne ljubavi.