Fitnes i zdravlje: Vežbanjem protiv zloćudnih bolesti

Poznato je da telesna aktivnost pomaže u nadzoru nad telesnom težinom, održava gustinu kostiju i jačinu mišića, smanjuje rizik od razvoja visokog krvnog pritiska i šećerne bolesti, promoviše psihološku dobrobit i smanjuje rizik od srčanih bolesti i prerane smrti.

Foto: Albunmarium

Postoje uverljivi dokazi da je telesna aktivnost povezana sa smanjenim rizikom od raka dojke i debelog creva, a nekoliko je studija dokazalo i vezu između telesne aktivnosti i smanjenog rizika od raka pluća i raka sluzokože materice (endometrijuma). Ipak, važno je imati na umu da telesna aktivnost nije u jednakoj meri korisna u sprečavanju svih oblika zloćudnih bolesti.

Rak debelog creva
Uticaj se telesne aktivnosti na pojavnost zloćudnih bolesti najviše istraživao za rizik od pojave raka debelog creva. Više stotina studija najčešće potvrđuje da osobe sa višim nivoom dnevne telesne aktivnosti, i to nezavisno od njenu intenzitetu, trajanju i učestalosti, mogu smanjiti rizik od razvoja raka debelog creva za 30 – 40 odsto u odnosu na one koji žive sedelački. Rizik se smanjuje bez obzira na indeks telesne mase, a najveće je smanjenje rizika vidljivo među najaktivnije.

Optimalan intenzitet i trajanje vežbanja još je teško utvrditi zbog niza faktora, no procenjeno je kako je potrebno 30 – 60 minuta umerene do visokointenzivna telesne aktivnosti dnevno da bi se postigao najveći efekat u sprečavanju bolesti.

Kojim to fiziološkim procesima telesna aktivnost utiče na razvoj raka debelog creva?
Pretpostavlja se da postoji više načina, npr. Na osnovu uloge u energijskoj ravnoteži, metabolizmu hormona, regulaciji insulina te posebno na osnovu smanjenja vremena zadržavanja ostataka hrane u debelome crevu. Naime, telesna aktivnost podstiče pokretljivost creva, a time se mogući kancerogeni spojevi kraće zadržavaju u kontaktu sa sluzokožom creva. Redovna fizička aktivnost takođe povoljno utiče na imunološki sistem i deluje na niz upalnih i imunoloških faktora, od kojih neki mogu uticati na rizik od raka debelog creva.

Rak dojke
U više je od 60 istraživanja dokazano da telesno aktivne žene imaju manji rizik od razvoja raka dojke od neaktivnih žena. Nažalost, obim je toga uticaja još teško utvrditi jer se, zavisno o istraživanju, smanjenje rizika procenjuje u prilično širokome rasponu, tj. Negde od 20 pa čak do 80 posto, a pokazalo se da je učinak telesne aktivnosti najveći za žene indeksa telesne mase ispod 25 kg / m2.

Posebno treba naglasiti istraživanje koje upućuje na mogućnost da bavljenje sportom u adolescenciji može imati važnu zaštitnu ulogu od raka dojke u starijoj dobi, no pokazalo se da i žene koje povećaju nivo aktivnosti nakon menopauze mogu smanjiti rizik od dobijanja raka dojke u poređenju sa neaktivnim ženama. Većina studija pokazuje da je 30 – 60 minuta umerene do visokointenzivna telesne aktivnosti dnevno povezano sa smanjenjem rizika od raka dojke iako je jedno istraživanje uputilo na 14-odstotno smanjenje rizika već i samim bržim hodanjem od sedam sati nedeljno.

Istraživači su predložili nekoliko bioloških mehanizama koji bi mogli objasniti odnos između telesne aktivnosti i razvoja raka dojke. Telesna aktivnost snižava nivo estrogena o kojima mogu biti zavisne tumorske ćelije, a utiče i na snižavanje nivoa lučenja insulina i insulinu sličnoga faktora rasta (IGF-I). I žene u menopauzi mogu imati koristi od toga mehanizma jer, iako jajnici u menopauzi nisu više aktivni u lučenju estrogena, njih luče ćelije masnog tkiva koje se pak smanjuje telesnom aktivnošću.

Rak endometrijuma
Mnogo je manji broj istraživanja obuhvatio rak endometrijuma, no postojeća upućuju na to da je kod telesno aktivnijih žena rizik od njega smanjen za 20 – 40 odsto. Najveće je smanjenje zabeleženo među onima sa najvišim nivoima telesne aktivnosti i to u svim starosnim grupama, a uticaj telesne aktivnosti zasad nije povezan s telesnom masom. Promene u telesnoj masi i promene u nivoima i metabolizmu polnih hormona kao što je estrogen verovatno su glavni biološki mehanizam koji objašnjava povezanost između telesne aktivnosti i raka endometrijuma.

Rak pluća
Za razliku od prilično jakoga dokazanog preventivnog učinka na rak debelog creva i rak dojke uloga telesne aktivnosti u smanjenju rizika za obolevanje od raka pluća nije toliko izražena. Ipak, dvadesetak istraživanja upućuje na to da telesna aktivnost može da smanji rizik od raka pluća, a najaktivniji pojedinci mogu dosegnuti do oko 20 posto smanjenja rizika. Međutim, u nekim studijama nisu se dobro nadzirali drugi rizični faktori kao što su pušenje ili hroničnih bolesti dišnoga sistema, pa je procena uticaja telesne aktivnosti na smanjenje rizika možda i potcenjena. Uz to, odnos telesne aktivnosti i rizika od raka pluća manje je jasan kod žena te je vidljiviji kod muškaraca.

Uticaj telesne aktivnosti na tok bolesti
Iako često ne deluje direktno na sam tok bolesti, telesna aktivnost može u velikome broju slučajeva znatno poboljšati kvalitet života te umanjiti ili odložiti neke sekundarne komplikacije pojedinih bolesti. Tako je, na primer, jedno istraživanje pokazalo da su žene koje su nakon dijagnoze raka dojke vežbale umereno (npr. Bavile se brzim hodanjem 3 – 5 sati nedeljno) poboljšale izglede za preživljavanje u poređenju sa ženama koje su se retko i malo kretale, a korist je bila posebno izražena kod žena s tumorima zavisnim o hormonima.

Drugo je istraživanje pokazalo da je program telesne aktivnosti kod kuće imao blagotvoran efekat na telesnu spremnost i psihičku dobrobit kod žena koje su završile lečenje u ranoj fazi raka dojke, a prethodno su provodile sedelački način života. Povećanje nivoa dnevne telesne aktivnosti moglo bi uticati na lučenje insulina i leptina (hormona masnoga tkiva odgovornoga za povećanje telesne mase) te time i uticati na prognozu za stanje pacijentkinja, no važno je napomenuti da je prerano donositi zaključke o izdvojenoj ulozi telesne aktivnosti na preživljavanje pacijentkinja s rakom dojke. Dva ozbiljnija istraživanja pokušala su utvrditi i uticaj više nivoa telesne aktivnosti na preživljavanje pacijenata sa dijagnozom raka debelog creva. Utvrđeno je da je kod ispitanika koji su pojačali telesnu aktivnosti nakon dijagnoze bilo manje verovatno da će se bolest ponoviti te je i vreme preživljavanja bilo produženo.

Iako ove studije upućuju na zaštitne efekte telesne aktivnosti, potrebno je više istraživanja kako bi se u potpunosti razumelo koji oblici, intenziteti i vrste aktivnosti deluju najpovoljnije. Važno je imati na umu i da telesna aktivnost, kao i svaki drugi lek ili sredstvo sprečavanja bolesti, svojoj povoljnoj ulozi uprkos može imati i nepovoljne efekte ako nije dobro planirano, dozirano i provedeno. Kod već obolelih ljudi nužno je telesnu aktivnost sprovoditi prema uputstvima lekara i uz stručnu pomoć kineziologa kako od nje ne bismo imali veću štetu nego korist.