razmaženo dete
21.01.2022 Vaspitanje

Da li previše dopuštate detetu?

Da bi postao srećna, odgovorna i uspešna osoba, vaš mališan mora i da nailazi na prepreke, da pravi greške, doživi neuspehe, oseti razočaranja i – što je najvažnije – da samostalno izađe na kraj s ovim nimalo prijatnim osećanjima. Ako mu previše dopuštate i popuštate u riziku ste da ono postane razmaženo i da ne stekne sposobnosti nephodne za uspešan život odrasle osobe. 

Roditelji su tu da detetu daju smernice i ispunjavaju svoju dužnost vaspitača. Ukoliko je vreme za spavanje, neće pitati dete da li se slaže s tim. Zauzvrat, kad dođe vreme za igru, mama i tata nemaju pravo glasa, već je mališan taj koji odlučuje. Ipak, kako dete raste, udovoljavanje svakoj njegovoj želji doneće mu više štete nego koristi.

Zašto nije dobro ispunjavati sve želje detetu

Deca-kraljevi moraju da zadovolje sve svoje želje. Čak i one najmanje. Zbog toga im je veoma teško da duže osećaju radost zbog onoga što imaju, te da razviju emocije prema drugim ljudima i stvarima. Da stvar bude gora, kako odrastaju, previše razmažena deca postaju više ljubomorna, često se pretvaraju u stalno nezadovoljne osobe, pokazuju manje empatije i brige za druge, teško se prilagođavaju situacijama i ljudima, nedostaje im istrajnosti, lenji su, podložniji su depresiji i osećanjima teskobe i teže se suočavaju sa životnim izazovima. Paradoksalno, zato što su bili konstantno maženi i paženi, pate od poremećaja pažnje, koncentracije, hiperkinezije, perfekcionizma, opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Često su pogubljeni, lako odlutaju iz svog života zbog nespremnosti da se suoče s neprijatnim životnim iskustvima. (Pročitajte i: Poštujte ova tri pravila i nećete imati razmaženo dete)

Koje je dete „razmaženo“?

Roditelji koji mnogo razmaze svoju decu najčešće to rade podstaknuti osećajem krivice zbog toga što ne provode dovoljno vremena sa svojim mališanima i činjenice da previše rade. Ponekad samo žele da ih dete prihvati i spremni su na sve kako bi to potrajalo. Današnja situacija s porodicama bitno doprinosi porastu broja dece-kraljeva: manje je dece u porodicama, više je jedinaca, više „nefunkcionalnih“ partnerskih odnosa… Posledica toga je da se mališani često nađu u situaciji da im je sve dopušteno.

Roditelji pogrešno misle da voleti svoje dete znači brinuti da ono uvek bude srećno. Ali ono što njemu najviše treba jeste da ga učinimo čovekom, da mu omogućimo da nađe svoje mesto u društvu. Kako su partnerske veze sve manje i manje sigurne, roditelji imaju strah da neće biti voljeni, pa pristaju na sve kako bi izbegli konflikt s detetom. Međutim, frustracija je ta koja omogućava kontakt s realnošću. Naime, u životu nam nije ponuđeno sve što želimo. Svi doživljavamo neuspehe i teške momente. Kad odgajamo dete bez ikakve frustracije, šaljemo mu pogrešnu poruku. Bezuslovna ljubav i davanje svega kad su sasvim mali preduslov su za sticanje samopouzdanja i svesti o sebi. Ipak, kako mališan odrasta, treba uvoditi pojam uzdržavanja. Kad dete od godinu dana plače i traži flašicu, time što mu je odmah damo sprečavamo ga da želi, da stvara slike u glavi. Ovom brzom reakcijom mi njemu ne pomažemo u razmišljanju, ne dajemo mu vremena da poželi flašicu. Naravno, potrebno je pričati s bebom, objasniti joj da znamo da je gladna, ali da može da sačeka nekoliko minuta.

Zašto dete reaguje burno?

Ukoliko u određenom trenutku dete ne može da dođe do objekta koji želi (bombona, televizijska emisija…), ono doživljava frustraciju, često intenzivnu, koju ja nazivam mikrofrustracijom, budući da njegove bazične potrebe nisu ugrožene. U početku će svoje nezadovoljstvo iskazivati tugom i/ili disproporcionalnom agresijom iz ugla odraslog. Ukoliko su ove emocije dočekane blago, mikrofrustracije se mogu pokazati kao zdrave i pozitivne. Pomoći će detetu da se gradi, da stekne svest o sebi kao zasebnoj ličnosti, da se suprotstavi i da bolje toleriše određeni nivo frustracije. Takođe će mu omogućiti da stekne suštinsku agresivnost, koja se može kontrolisati, a koja obezbeđuje energiju za delanje i za preživljavanje.

Postavite čvrsta pravila

Jedan od najvažnijih principa pozitivnog roditeljstva jeste uzajamno POŠTOVANJE. Reč je o dvosmernom procesu, gde roditelj poštuje svoje dete, a ono uči da poštuje druge. Takođe, izuzetno je bitno da se mališanu postave određene granice. U porodici moraju postojati jasna pravila, koja deca, i to od najranijeg uzrasta, moraju da razumeju i da ih se pridržavaju, što će im kasnije preći u naviku. Najbolje je da uvedete tri do pet jednostavnih pravila koja ćete dosledno primenjivati. U tom slučaju, dete neće dovoditi u pitanje njihovo postojanje i svrhu. Prilagodite ih njegovom uzrastu i nemojte se plašiti uvođenja i novih pravila kad mališan malo poraste. Važno je da budete dosledni u njihovom sprovođenju i ubrzo ćete se uveriti da će dete prestati da se buni protiv njih jer će postati deo njegove rutine.

Učite ga da pomaže

Deca moraju znati da pomaganje drugima treba da je sastavni deo njihove svakodnevice, a ne slučajni, povremeni napad dobre volje. Izazovite dete da bar jednom nedeljno pomogne svom drugu ili drugarici u školi, da starijoj komšinici ponese teške kese uza stepenice, ili da s voljom ustupa mesto u autobusu. Ukoliko ga budete usmeravali na druge i kod njega razvijali altruizam, vaše dete će biti srećnije u životu, a prema nekim istraživanjima, postoji šansa da mu život bude duži za neverovatnih deset godina, jer se hormon stresa (jedan od glavnih uzročnika većine bolesti) daleko manje luči kod osoba koje su spremne da pomažu. (Saznajte i: Naučite ih: 9 načina kako da vam dete pokaže zahvalnost na poklonu)

Ne raspravljajte se

Izvesno je da će biti situacija u kojima će vaš mališan želeti nešto ODMAH i neće pristati ni na kakav kompromis. Lako je biti uvučen u dugo iznošenje razloga zbog kojih ne može dobiti ili uraditi ono što želi, ali takva rasprava najčešće vodi u negodovanje, plač i izliv besa, vašu iscrpljenost i, zbog nemoći da ostanete pri svome, popuštanje mališanovim zahtevima. Dete je „pobedilo“ i ovakav događaj samo postavlja „temelje“ za vaš neuspeh u budućnosti. Ali ako ga budete ignorisali, izazvaćete njegovu frustraciju i bes. Umesto toga, obraćajte mu se kratkim komentarima u stilu: „Znam, znam“, ili samo zvucima odobravanja i razumevanja i ponavljajte ih dok dete pokušava da vas ubedi da izdejstvuje svoje. Na taj način ćete izbeći uvlačenje u raspravu i zadržati čvrst stav, a dete će ipak osećati da ga slušate. Kad naredni put upotrebite iste fraze ili kratke rečenice, automatski će shvatiti da ne može da vas „slomi“.

Izbegavajte vaspitanje nagrađivanjem

Ukoliko za svaku dobru ocenu odvedete dete na neko zabavno mesto ili ga častite sladoledom, igračkom ili video-igricom, može se desiti da nakon izvesnog vremena počne da se cenjka za sve što mora da uradi. Školski zadaci i pomaganje oko kućnih aktivnosti moraju biti u domenu detetovih obaveza oko kojih nema pregovora, a ako želite da ih i dete prihvati kao takve, izbegavajte bilo kakav oblik spoljašnje motivacije. Pohvale i poneka sitnica (u vidu stikera ili dužeg igranja) biće sasvim dovoljne da dete s voljom spremi sobu, opere sudove ili prione na izradu domaćeg zadatka. Neka mu ponos zbog dobre ocene bude glavna nagrada, a kupovinu ostavite za druge prilike.

još iz kategorije