Razgovarati se može i osmehom: Kako uspostaviti dobru komunikaciju sa detetom

Da bismo odgovorili na sve zahteve koje pred nas postavlja užurbana svakodnevica, ostvarili dobre porodične, poslovne i prijateljske odnose, jedna od osnovnih veština koje moramo savladati jeste uspešna komunikacija…

Uspešno roditeljstvo, ismeđu ostalog, podrazumeva i adekvatnu komunikaciju između odraslih i deteta. Kroz komunikaciju sa roditeljima dete postepeno opaža i gradi sliku sveta, sliku odnosa u svojoj porodici i, što je od presudnog značaja – sliku sebe kao ličnosti. I baš zbog toga, razgovor roditelja sa detetom može biti konstruktivni pokretač njegovog celokupnog razvoja, ali, nažalost, može imati i toliko destruktivno i pogubno dejstvo u procesu razvoja, da u potpunosti ugrozi detinju ličnost, a naročito svest o sebi.

Vaš celokupni odnos, pa samim tim i komunikacija, prvenstveno treba da nosi generalnu poruku koja glasi – „prihvatam te!“. Ukoliko dete raste uz konstantno osećanje da je prihvaćeno od strane svojih roditelja, ono će u stvari odrastati uz najvažnije osećanje detinjstva – da je voljeno.

Ako prihvatate svoje dete u celini, uvažavate sve njegove vrline i mane, njegov nezreo način razmišljanja i pogled na svet, ponekad pogrešne i „uvrnute“ stavove prema svojim obavezama i odgovornosti, vaše dete će se osećati dobro, slobodno će izražavati svoja osećanja i razviće snažno osećanje lične vrednosti. Na taj način ono će se spontano i slobodno razvijati, bez ograničavanja i omalovažavanja, te će postepeno, uz vašu pomoć, prevazilaziti svoje nesavršenosti.

Mnogi roditelji žive u uverenju da je najbolji način podizanja i vaspitavanja deteta upravo otvoreno ukazivanje na ono što kod njega ne možemo da prihvatimo, s čime se ne slažemo, šta nas brine ili doslovno izluđuje. Nažalost, takav stav podrazumeva jedno generalno neprihvatanje deteta, budući da obiluje komandama, zabranama, moralnim pridikama, ubeđivanjima i gotovim rešenjima po sistemu: „Ja ću ti pokazati kako da uradiš, jer sam odrastao i najbolje znam!“.

Pazite šta govorite detetu

Deca su izuzetno osetljiva na sve poruke koje dobijaju od svojih roditelja i bezrezervno veruju u njih, naročito tokom najranijeg detinjstva. Ukoliko prečesto etiketirate svoje dete, nazivate ga pogrdnim imenima, ukazujete mu na to da je loše, glupo, nesmotreno ili trapavo, dete koje je toliko zavisno od vas i svet posmatra vašim očima, poverovaće vam u potpunosti.

Deca kojoj roditelji prečesto govore da su loša u najvećem broju slučajeva takva i postanu. Već kod sasvim malog deteta, starog godinu ili dve, u tako destruktivnom okruženju rodiće se nesvesna ideja: „Ako vi zaista mislite da sam toliko nevaljao, glup ili loš, onda ću se tako i ponašati, onda ću to zaista i postati!“. I nažalost, mračno proročanstvo se uvek ostvaruje. Zbog toga, oprez sa porukama koje upućujete svom detetu!

Slušajte dete ćutanjem

Sada ćete se zapitati: „U redu, koji je onda najbolji način komunikacije sa mojim detetom? Prihvatanje, u redu, to uvek i radimo, ali šta dalje?“. Osim prihvatanja, veoma je bitno i aktivno slušanje. U stvari, aktivno ga slušati znači – aktivno ga prihvatati. Mnogi roditelji i ne primećuju koliko često upadaju u reč svojim mališanima, koliko se često mešaju u njihove pokušaje da sami reše svoje probleme. Roditelji su najčešće toliko vezani za svoje dete da žele zauvek da im budu preko potrebni. Da li je to fer? Da li je stimulativno za dečji razvoj? Naravno da nije.

Možemo aktivno da ga slušamo na različite načine. Prvenstveno ćutanjem. Dopustite vašem detetu da do kraja ispriča šta želi, oseća ili ga tišti. Nemojte požuriti da mu pomognete, da mu ponudite „instant“ utehu ili rešenje problema. Mirno ga slušajte. Dok vam nesmetano govori, postoji velika šansa da će, prateći tok svojih misli, samostalno rešiti problem. Drugi načini aktivnog slušanja jeste prihvatanje detetovih ideja, odobravanje, klimanje glavom, podsticanje da nastavi sa govorom i mnogi drugi.

Ne omalovažavajte dečja osećanja!

Aktivno slušanje deteta znači prihvatanje njegovih stavova i osećanja, ma kako vam oni zvučali čudno i neprihvatljivo. Nikada ne diskvalifikujte detetova osećanja. Ukoliko se, na primer, silno uplaši psa, rečenice tipa: „Ma hajde, to je potpuno bezopasan pas!“, ili još gore: „Stvarno si plašljivko, ne budi beba!“, na prvi pogled zvuče kao uteha, a u stvari ste detetu poslali poruku omalovažavanja njegovog osećanja. Aktivnim slušanjem pomozite detetu da prihvati svoja negativna osećanja i da prestane da ih se plaši.

Prečesto, u želji da ih zaštitimo, stopiramo izražavanje negativnih osećanja i tako ih učimo da ih se stide, gutaju ih i potiskuju. Ona, nažalost, bivaju potisnuta u nesvesne slojeve naše ličnosti, ali se ipak ispoljavaju na neželjene načine, kroz neurotske tegobe.

Aktivnim slušanjem detetu saopštavamo da ono ima pravo da izrazi sopstvena osećanja, da je samostalna osoba sa svojim stavovima, idejama i osećanjima. Na taj način pomažemo detetu da razvije samostalnost. Dok ga slušate kada vam govori o svom problemu, podstičite ga rečima i izrazima lica da nastavi i zaustavite poriv da mu odmah ponudite izlaz iz problematične situacije.

Time ćete podstaći svoje dete na samostalnost, aktivno traganje za rešenjem, ukazaćete mu da u njega imate poverenja, da ga smatrate sposobnim i doraslim mnogim situacijama, kao i da ste svesni da je samostalna ličnost, odgovorna za posledice svojih postupaka.

Autor: Life Content