Majka beba boraca: Moja deca su dobila najvažniju bitku, a ja ljubav za ceo život

Alma Mehanović zna šta znači biti majka beba boraca – rodila ih je dvoje, a da bi im dala život, zamalo je izgubila svoj. Pročitajte njenu ohrabrujuću ispovest…

Foto: Gulliver/Thinkstock

– Ja sam ponosna mama dva borca, dve palčice, moja dva razloga za život. Prva ćerka se rodila 2005. godine. Rođena je carskim rezom u 27. nedelji trudnoće, sa samo 880 grama. Prognoze nisu bile dobre ni za nju ni za mene. Dva puta su me oživljavali na stolu, a bebicu stavili na neke cevčice. Nju su odveli u inkubator, mene u šok sobu.

Sledeći sati su bili godine, ništa nisam znala ni o njoj ni o bilo čemu, jedino što me držalo je sitni, jedva čujni plač u momentu kad je rođena.

Strah, to je jedino što sam osećala, dok me nisu odveli k njoj, tad se desio klik u mojoj glavi, odluka da hrabrost preuzme i da „guram“ dalje i za nju i za sebe. Sledećih 21 dan provela je na respiratoru. Hranu je dobijala kroz cevčicu u nosu, bila je toliko mala da su joj pelenu lepili na ramena ali borila se.

Svaka njena reakcija bio je pomak na bolje! Iz dana u dan je očaravala mene, doktore, kompletnu porodicu! Nakon tri meseca smo puštene kući. Malecka je imala 2.600 grama, ali borba se nastavila.

Usledile su fizikalna terapija, kontrole, pregledi, plakanje se pretvorilo u smejanje! Prvi koraci, zubići, reči, sve je to krenulo sa napunjenih 9 meseci. Nizali smo pobedu za pobedom, od najcrnjih prognoza do onih najboljih, od izgubljene bitke za život do pobednika!

Nakon svega proživljenog, odluka da imam jos dece je bila sve dalja, ali kako to u životu često biva, osam godina kasnije ostala sam trudna. Odmah mirovanje, mejnjanje životnih navika, sve je bilo podređeno toj trudnoći i pokušajima da prođemo bolje nego prvi put! Nažalost, dogodilo se isto.

Pritisak, voda, preklampsija, posteljica je počela da se raspada i carskim rezom je okončana trudnoća opet u 27. nedelji.

Moja druga ćerka je rođena sa 780g, međutim još u operacionoj sali stavili su je na respirator i dok su je smeštali u inkubator tri puta je iščupala samoj sebi respirator. Svi prisutni su bili u čudu. Vidiš tako malo biće, a u njemu takva želja za životom. Odlučili smo da je ostavimo bez respiratora – uspela je! Ni minut nije bila na respiratoru, hranu je dobijala sondicom kroz usta, svaki dan je dobijala na težini, još u bolnici je krenula na vežbe i nakon mesec dana bila puštena kući.

Prva godina života nam je protekla po kontrolama, u vežbanjima kojekakvim ali evo, sve se isplatilo, sad je to curica od dve i po godine, ima 13 kg, priča kao vreteno, hoda, igra se, sve razume. Samostalna je, vesela i razigrana.

Nas je život nagradio, starija je 10.5 godina sada, odlikašica, bavi se košarkom i plesom, a mlađa je jedna prava,zdrava i vesela curica koja ne odudara od prosjeka normalno rođene djece,afiniteta za dosta toga u zivotu pokazuje ali kad dojde vrijeme za to neka se sama odluci,a mi kao roditelji cemo kao i do sada . . . Biti podrška i oslonac!

Sretno svim malim, velikim, ranije ili na termin rođenim, roditeljima i onima koji će to tek postati!