Zašto se većina ljudi ne može setiti ranog detinjstva?

Kada i pokušamo da se prisetimo događaja iz najranijeg djetinjstva, najčešće nam je nejasno sećamo li se nečega zaista ili se radi o tome da smo naknadno stvorili te slike u glavi.

Guliver/Getty Images

Stručnjaci kažu kako memorijske sposobnosti sazrevaju do adolescencije i to bi moglo biti najrealnije objašnjenje dečje amnezije

Većina ljudi ne seća se svojg ranog detinjstva, do tri, četiri godine. Zapravo, malo nas se može setiti puno toga do dobi od čak sedam godina. Kada se i pokušamo prisetiti tih događaja , najčešće nam je nejasno sećamo li se nečega zaista ili se radi o tome da smo naknadno stvorili slike u glavi bazirane na onome što smo čuli ili videli na fotografijama.

A, zašto je to tako? Taj fenomen zove se „dečja amnezija“, a psiholozima ni danas, nakon vekova proučavanja, nije jasno o čemu se tačno radi.

Na prvi pogled može se činiti da kod vrlo malene dece memorija nije razvijena kao kod odraslih. Međutim, bebe od šest meseci sposobne su da formiraju kratkoročna sećanja koja traju nekoliko minuta i dugoročna kojih se sećaju nedeljama, pa i mesecima kasnije.

U jednoj studiji deca od šest meseci naučila su kako da pritisnu polugu voza ne bi li on proradio. Nakon dve do tri nedelje znali su to da naprave iako tu igračku od tada nisu videli.

Stručnjaci kažu kako memorijske sposobnosti sazrevaju do adolescencije i to bi moglo biti najrealnije objašnjenje dečje amnezije. Na razvoj pamćenja utiče nekoliko delova mozga, uključujući one za formiranje, održavanje i vraćanje memorija. Na primer, hipokampus (odgovoran za formiranje sećanja) razvija se do detetove sedme godine.

Deca koja su počela da pričaju bolje pamte

Postoji još jedan faktor u razvoju sećanja kod vrlo male dece – jesu li, kada se nešto dogodilo, počela da govore ili nisu. Stručnjaci tvrde da deca koja su počela pričati bolje pamte događaje jer ih verbaliziraju. Sproveli su i malo istraživanje da bi videli koliko su u pravu.

Razgovarali su s mališanima koji su pet godina ranije imali neku nezgodu pa su završila na hitnom bolničkom lečenju (radilo se o uobičajenim dečjim povredama). Oni koji su tada bili stariji od 26 meseci i već su počeli pričati, setili su se onoga što im se dogodilo. Mlađi od 26 meseci setili su se vrlo malo toga ili čak ničega, piše iflscience.com.

Takođe, na pamćenje utiču i kulturološke i sociološke okolnosti. U zemljama koje cene samostalnost, npr. u Americi i Zapadnoj Europi odrasli ljudi se sećaju dublje u detinjstvo od odraslih koji su živeli u kulturama koje više cene povezanost s drugima. To sve zavisi od roditeljskog stilu odgajanja pa su tako na Zapadu roditelji više fokusirani na individualni doživljaj deteta, ono što ono želi i oseća, a manje na povezivanje s drugim ljudima i na društvene rutine.