Kako izaći na kraj sa dečjim lažima?

Do treće godine dete ne ume da laže, školarac je spreman da iznosi neistine da bi bolje izgledao u tuđim očima, a tinejdžer već ume da predvidi šta će da se dogodi ako se njegova laž otkrije. Kako se postaviti prema mališanima koji ne govore istinu?

Foto: Gulliver/Thinkstock

Trogodišnjak koji je flomasterima išarao tapete, gledajući vas pravo u oči, nevino izjavljuje „to nisam ja“. Petogodišnjak koji se u pesku igra s drugarima glasno se hvali „moj tata ima deset motocikala, deset automobila i helikopter“. Đak trećak oborene glave tvrdi da mu je učiteljica izgubila svesku za pismene zadatke, dok tinejdžer koji smrdi na duvan ni po cenu života ne priznaje da su cigarete koje ste mu našli u džepu njegove. Verovatno ste i sami do sada shvatili da deca lažu. Pitanje je – zašto?

Roditelji, ne vređajte se

Psiholozi objašnjavaju da do treće godine mališani uopšte ne umeju da lažu. Oni nemaju toliko razvijeno logičko mišljenje da bi mogli da smisle plan prevare, već govore ono što vide: pala je lopta, razbila se vaza.
Još jedan uzrok neistine je strah. Mališani bez problema priznaju nestašluk sve dok ih za to ne kažnjavamo. Ako dvogodišnjak ne odgovara na pitanje roditelja „da li si ovo ti uradio“, to znači da je već iskusio kažnjavanje. Njegovo ćutanje u suštini predstavlja prvu laž.
Devojčica u tom uzrastu još ne ume da smisli priču u svoju odbranu, tako da joj preostaje samo da ćuti, plače ili poriče očigledno. Stručnjaci savetuju da roditelji ne bi trebalo da se vređaju kad mališa ne priznaje šta se stvarno dogodilo, jer nije želelo da laže. Takođe, deci ne treba pripisivati ružne namere, niti loše postupke. Kad kažemo „lažove, mali, ako me sad tako varaš, šta će tek biti kasnije“, mi programiramo dete za laganje u budućnosti i sugerišemo mu da je lažov.