Da li bebe pre rođenja mogu da zavole određene ukuse?

Sigurno postoji hrana koju ne možete ni da pomirišete, a kamoli okusite, a nauka je sada dala odgovor na pitanje da li smo odbojnost prema određenim namirnicama stekli još u maminom stomaku…

Foto: Guliver/Thinkstock

Naučna istraživanja pokazuju da bebe nauče da vole određene ukuse i pre nego što se rode. Pri tom, učenje u majčinoj utrobi nije ograničeno samo na ukuse, niti samo na ljude. Eksperimenti su pokazali da sve vrste životinja, velikih i malih, stiču određena saznanja o svetu i pre nego što ugledaju svetlo dana tako što obraćaju pažnju na dostupne ukuse, mirise, zvuke, pa čak i vizuelne utiske.

Autorka ovog članka, objavljenog na sajtu BBC, imala je priliku da se lično uveri u to. Iako su joj u trudnoći savetovali da izbegava jake začine, ona ih nije poslušala i nastavila je da uživa u svojoj omiljenoj hrani, uz neizostavni beli luk. Rezultat: halapljivo sisajući, njen sićušni eksperimentalni objekat izražavao je prenatalno naučenu ljubav prema majčinom mleku sa ukusom tajlandskog karija i belog luka.

Možemo li, dakle, pre rođenja da naučimo da volimo beli luk? Piter Heper sa Univerziteta u Belfastu rešio je da to ispita. U njegovoj studiji učestvovalo je 33 dece čije su majke pred kraj trudnoće često konzumirale beli luk ili ga uopšte nisu jele. Rezultati su pokazali da prenatalno naučena ljubav prema prema belom luku opstaje i godinama kasnije.

Ali kako ljudska beba oseti ukus hrane u materici? Postoji nekoliko mogućih načina. Na primer, ukusi mogu da prodru u plodovu vodu tako da fetus, kada počne da guta, što radi od desete nedelje razvoja, “oseća ukuse kako oni dolaze”.

Ukusi, međutim, mogu i da zaobiđu usta i kroz majčinu krv dospeju pravo u krv fetusa. Ovo bi naročito moglo da važi za beli luk, koji se zadržava u našim sistemima satima posle obroka.

Međutim, na formiranje ukusa kod fetusa ne utiču samo jaki ukusi poput belog luka. Eksperimenti su pokazali da bebe mogu da zavole šargarepu pre rođenja – zbog plodove vode sa ukusom šargarepe, ili nakon rođenja, pijući majčino mleko sa ukusom šargarepe.

Sve ovo možda zvuči nevažno, ali nije. Kod sisara u načelu, ukus i miris su važni stimulansi koje bebe traže pre nego što počnu da sisaju.

“Kada počnete da dojite bebu, ona se susreće sa istim ukusom kao u 30 nedelja pre rođenja i zato ga prihvata”, objašnjava Heper. “Ako se ukus razlikuje, stvari postaju problematičnije.”

Zbog toga nije ni čudo što je “učenje” ukusa u prenatalnom periodu široko rasprostranjeno među sisarima, pa tako, između ostalog, postoji kod zečeva, pacova, pasa i mačaka.

Moguće je da postoji zbog toga što je važno da nas usmerava ka bezbednoj hrani i ka tome da prepoznamo majku. “Korisno je kada smo programirani da reagujemo na onoga ko je programiran da brine o nama”, objašnjava Heper.