Dirljivo pismo majke tek rođenog deteta

Zovem se Una. Kao reka. Kao u Mominoj knjizi. Dozvoli da ti ispričam. Pre nekoliko dana u bolnici u Mostaru me je rodila Martina, dvometraška plačljivica koju čitate na ovoj stranici, za najbliže Marta, a za mene moja jedina mama Marta.

Guliver/ Getty Images

Pogledala me je umorna, ošamućena, zelenim očima mokrim do ceđenja i šapnula na moj obraz kao da mi dahom udara pečat večnog pripadanja – „Hvala ti što si došla.” Normalno da ću doći, pomislila sam, pa ko bi propustio život i ludiranje s tobom?!

Sve su majke tog jutra u bolnici, u Mostaru, i na čitavom svetu istom ljubavi privijale svoje novorođene bebe uz sebe, ali ja, ja sam bila najsretnija što me je nebo odabralo baš za nju. Samo zbog tih suznih očiju. Zelenih kao natopljen truleks. Kao mahovina u dnu šume. Normalno da sam došla. Sad štedi suze.

Zna moj dedo Cane najbolje. Kad je čuo da sam žensko, rekao je posve antipatrijarhalno, ponosan i nasmejan da uistinu postoji pravda u Svemiru i da moja mama Marta baš zaslužuje jednu istu takvu ko što je ona. Slažem se. Dugo se i deda patio. Samo da nemam njenu čupavu grivu. Moj dragi tata bi dodao da bi me i onaj nožni palac što joj je uporno vukao van bolničkog kreveta, toliko da su se na njega spoticali prolaznici, mogao mimoići. Ali neće, čini mi se. Imam stopalo kao peraje i sve su prilike da ću baš kao i ona u prodavaonicama cipela neumorno pitati – Imate li bilo šta 41 broj, za nas dinosauruse?

Zovem se Una. Kao reka. Kao u Mominoj knjizi. Dozvoli da ti ispričam. Moja je mama izgubila prvu bebu. A ja sam došla iz Graškograda. S mesta gde žive još nerođene bebe i kamo odlaze bebe koje ponekad eto, moraju otići od ljudi. Tamo ima sunca, i pasa, i gumenih bombona, a nema ratova, laži i političara. Možda mi ne veruješ, ali tamo sam upoznala svoga brata. Rekao je da ovaj put ja moram sve izdržati i zagrliti mamu. Kad su me ono prvi put položili na njezina prsa, omotala sam se zato oko nje, i njegovim i svojim rukama, kao bršljan. Skrckali smo joj ključnu kost snagom svoje ljubavi.

Puno je toga prošla da bih ja ugledala svijet. Kad je izgubila bracu pitala je doktore zašto se to dešava. Jer je mama  bila zdrava ko dren. Ni propuh joj nije mogao ništa. Ni sedenje na hladnom betonu. Doktori su rekli da se eto, desi. Slučajnim odabirom. I to je tako. Ne treba nikakvih pretraga. Moja mama Marta je pesnik, paćenik i sanjar, ali ne voli ona tih i takvih odgovora. „Bog hteo, sudbina namenila, tako u zvezdama zapisano, kašike se okrenule…palac!“ Tvrdoglava i na svoju ruku, saznala je zatim da ima genetsku trombofiliju najtežeg oblika. Stari ljudi su govorili da je to gusta krv. Zbog poremećaja zgrušavanja krvi do bebe ne dolazi hrana i jednostavno prestane biti. Zato je mama sa mnom morala primati injekcije u trbuh. Svih 250 injekcija, svaki dan. Ta kmečavica koja se igle boji i nacrtane. I devet mjeseci nije nikud otišla.Odležala je sve. Promocije knjiga, ljude, zbivanja, medije, događaje.

Ja i ona smo ležale na kauču i čuvale jedna drugu. Ni auto nije upalila sve  vreme. Moj Šumaher, što se inače nikad nije mogao smiriti, kojoj su cesta, pustolovina, putovanja i nemir bili utkani u tu gustu krv, devet meseci je svoj svet vrtela od kupatila do kauča. Lažem, jednom je u toku krize sela u auto ispred kuće, upalila motor i Radio Dobre Vibracije na najjače i onda ga ugasila. Tek tako da ne poludi i ne zaboravi kako auto fercera. Moji baka i dedo su dolazili svaki drugi dan. Samo da nam protresu deku. Donesu ručak. Pridrže čelo dok povraćamo. Cijela obitelj. Prijatelji. Ljubav je to za koju ne postoje riječi. Na kauču nam je bilo zakon. Sve smo radili kontra. Ako knjige kažu da se bebama u stomaku treba puštati klasična muzika, mi smo plesali uz „Girl, you’ll be a woman soon“ i ostale bisere iz Pulp Fictiona. Dok su drugi učili o bočicama, dojenju i pelenama, ona je meni čitala o revolucijama, junacima, i dalekim gradovima. Pričala je o ljubavi, o nekim pogledima koji ti se toliko uvuku u oči kao krmelj, da ih više ne možeš umiti ni isprati nikakvom vodom s nikakve česme. I stalno ponavljala da kad budem volela, moram voleti sa dna tabana. Svim svojim bićem. Da poštujem druge i ne mrzim. Da budem odana kamenu silnom hercegovačkom koji me je isklesao. I volim tišinu bosanske doline u magli, onda kad odu ptice na jug. Da uvek znam otkud sam i kamo pripadam.

Zovem se Una. Kao reka. Kao u Mominoj knjizi. Dozvoli da ti ispričam. Pre poroda bili smo danima u bolnici. Onoj istoj koja nema  tople vode, gotovo ničega osim neviđene snage rasute po tim nesretnim krevetima. A to je ponekad sve. I više od toga. Znaš, ima tamo majki koje se bore s najtežim dijagnozama u svojim trudnoćama, koje rađaju malene anđele s težinom ispod jednog kila i odlučne su i nepokolebljive svojom ljubavi nahraniti ga do malog čoveka. Ima tamo majki u kojima kucaju dvostruka ili trostruka srca, koje leže nepomično za njihov što bolji ishod, da bi mogle tri iste glavice ko tri glavice kupusa odjednom držati u svome krilu. Ima tamo majki sa teškim gubitcima malenih bebica, koje proživljena bol nije zakočila u njihovim snovima da ih zagrle neke nove ruke kao bršljan. Ima tamo majki izdaleka, djevojčica od 19 godina iz recimo, Rame, čiji su roditelji i muževi satima udaljeni, a one plahe i nežne i uplašene u čaršafu, čekaju svoje zlato. I daš im puding i bananu i plazmu keks i objašnjavaš da neće boljeti, mada obe znate da sereš.

Ima tamo majki kojima doktori prilaze tiho i objašnjavaju da nije sve prošlo najbolje i da će beba imati poteškoća, ima tamo majki koje sve to slušaju uzdignute glave, i odlučuju od tog trena postati i kuća i krov i potporni stup, nadljudska snaga koja će svojim krilima nositi to majušno stvorenje kroz sve dane. Ima tamo majki koje su medicinske sestre i tek si im možda broj u radnoj smjeni, pa te ipak paze kao svoje rođeno dijete. I nije im naporno dok ih moriš milion puta s istim pitanjem – Hoće li boleti stavljanje katetera i gde se on stavlja?

Zovem se Una. Kao rijeka. Kao u Mominoj knjizi. Dozvoli da ti ispričam. Moja mama mi svih devet meseci od straha nije ništa kupila. Bojala se i dodirnuti plišane stvarčice u trgovinama. Svatko tko je jednom nešto imao pa nemao, zna da ni na šta više u životu ne može računati. I nauči da se život ne planira, nego događa i to moraš znati respektirati. Pa ipak, ljudi koje mama voli darovali su mi svega. Molili su za mene. Mislili na mene. Donosili mi slatkiša i vjerovali u ovu bitku. Valjalo se roditi baš zbog njih. Onog koji uvijek kasni. Da ih upoznam. Da im kažem hvala. Hvala za ljubav. Valjalo je i što me je rodila baš moja mama. Zbog njezinih suznih zelenih očiju. Da nikad više ne budu same. Ni tužne.