Urnebesno pismo jednog tate o porođaju: Čoveče, neki mali čovek je izašao iz moje žene!

Iako ne mogu da osete bolove, buduće tate i te kako imaju strah od porođaja, a da je zaista tako pokazao nam je tata Bred Kerns urnebesnim pismom u kome je opisao kako je „preživeo“ rađanje svog sina…

Guliver/Getty Images

Uvek sam mislio o sebi kao o nekome ko je prilično opušten kada je pod pritiskom. Međutim, onog trenutka kada sam primio poziv od supruge koja mi je saopštila da joj je pukao vodenjak, nešto se promenilo. Uzbuđenje zbog toga što ću vrlo brzo postati tata je pobeglo kroz prozor, jer, čoveče, neki mali čovek će izaći iz moje žene.

Kao muškarac, svakako nisam mogao da osetim bol. Ali da vam kažem nešto – kada su kontrakcije krenule, prilično dobro sam znao šta se dešava. Pogledao sam na brzinometar i shvatio da vozim 160 na sat. Bilo je zeznuto. Ovo se dešava! Što je glasnija bila, to je moje srce jače tuklo i brzinometar pokazivao sve veću cifru.

Parkirao sam se što sam brže mogao, strpao ženu u kolica i trčeći je gurao do porodilišta, kao da je j…a olimpijada. Uleteo sam u porodilište kao da sam Usein Bolt lično.

A onda…

Da li ste se ikada osetili kao da ste najgluplja osoba u prostoriji? Ja jesam, jer su svi bili prilično ležerni i opušteni. Izgledalo je kao da niko ne daje ni pet para za to što će beba koja je toliko veća od vagine izaći iz iste. Mora da su bili dobro istrenirani.

Očigledno je da nismo bili toliko blizu D dana, koliko sam ja mislio, pa smo se smestili u jedan od porođajnih apartmana.

Guliver/Getty Images

Nekoliko nedelja pre svega ovoga išao sam sa suprugom na časove psihofizičke pripreme za porođaj, pa sam mislio da sam sve savladao i da neće biti nikakvih iznenađenja… Malo sutra! Nisam imao pojma. Ljudi ulaze, izlaze, govore stvari poput ‘dilatacija’ i svako malo neko navlači gumene rukavice i odlazi u bolničkoj haljini.

Zaista ne znate šta je prava ljubav sve dok ne polivate toplom vodom svoju golu partnerku pred potpunim strancima. Sve je izgledalo kao neki progam sa Diskaveri kanala. Dostojanstvo je takođe pobeglo kroz prozor. Trudio sam se da stojim što dalje kako ne bih pokvasio svoju odeću, pa bi mi kasnije bilo hladno. Šalim se, naravno. Imao sam rezervnu odeću.

Kada vam žena umalo ne polomi ruku i zahteva epidural glasom demona, shvatite da je vrag odneo šalu… Samo želim reći da me ti časovi ničemu nisu naučili. Zašto smo, dođavola, gledali sve te filmove iz ‘80-tih gde su se žene porađale kao da obavljaju prvu jutarnju veliku nuždu? Trebalo je da nam porođaj predstave filmom “Egzorcizam Emili Rouz”. Tada bih bar znao šta da očekujem. Uzeo bih bar flašicu svete svode za svaki slučaj…