OKIDAČI LOŠEG PONAŠANJA: Kako da ih izbegnete

Deca uzrasta od dve-tri godine poznata su po kreveljenju, svojeglavosti i napadima besa. Međutim, takvo ponašanje nije hir, već posledica njihovih unutrašnjih borbi i odrastanja.

Foto: Guliver/Thinkstock

Bez znanja o mogućim okidačima lošeg ponašanja i korisnim tehnikama usmeravanja i korigovanja takvog ponašanja, roditelji često posežu za tradicionalnim, „oprobanim“ metodama kažnjavanja (poput fizičkog kažnjavanja ili verbalne agresije), što se u praksi pokazalo prilično neefikasnim. Pored toga što ne rešavaju potencijalne probleme, one mogu produbiti jaz između roditelja i deteta, još više podstaći dečje negativno ponašanje, ili pak dovesti do pojave straha, gubitka samopouzdanja ili detetvog povlačenja u sebe.

PROČITAJTE I… Ponašanje roditelja prema deci: Bumerang koji se uvek vraća

„TREBA MI VIŠE TVOG VREMENA I PAŽNJE“
Kad se detetu čini da nije dovoljno voljeno i kad mu nedostaje jak osećaj pripadnosti, učiniće sve što misli da je „delotvorno“ (što najčešće bude i pogrešno) kako bi izmamilo vašu emotivnu reakciju i pozitivnu pažnju. Tako u situaciji kad imate posla preko glave i kad zbog obaveza „zaboravite“ na svog dvogodišnjaka, već nakon polusatnog „zapostavljanja“ možete očekivati scenu plača, kreveljenja ili izigravanja bespomoćnog bića, a sve s ciljem ponovnog zadobijanja vaše pažnje. Većina roditelja u ovoj situaciji popušta i reaguje na način koji odgovara njihovom detetu, šaljući mu tako poruku da će svaki put kad se neprimereno ponaša – dobiti pažnju.
Kako da reagujete
Potrudite se da usmeravate pozitivnu pažnju isključivo kad se dete primereno ponaša. Pre nego što počnete nešto raditi, sedite s detetom i poigrajte se s njim, ili pričajte bar 15 minuta. Na taj način „nahranićete ga pažnjom“, što će vam omogućiti da se opuštenije posvetite svom poslu. A kad nastupi scena plača ili negodovanja, naglasite da niste srećni zbog njegovog ponašanja i insistirajte na povratku na pozitivno ponašanje pre nego što ponovo počnete zadovoljavati njegove potrebe.

Foto: Guliver/Thinkstock

„VIDIM DA TI TO RADIŠ“
Imitacija je jedan od najčešćih načina dečjeg učenja. Znajte: ukoliko vas vaš trogodišnjak čuje da izgovarate ružne reči i vičete na supružnika, ili ako vidi da ne perete ruke pre jela, sigurno će nakon nekog vremena i sam početi tako da se ponaša.
Kako da reagujete
Imajte na umu da vas mališan stalno „drži na oku“, da prati svaki vaš korak i upija sve vaše reakcije. To ne znači da morate biti savršeni, već da morate biti svesni svojih postupaka i odgovorno reagovati. Kad god vam se „omakne“ greška, umesto da „zvižduckate“ u nadi da ćete proći neopaženo, iskoristite situaciju da ukažete detetu na svoju grešku i objasnite mu kako ćete to popraviti.

„IMAM MOĆ“
Svaki put kada uradite nešto što dete može samostalno uraditi – vi mu umanjujete značaj i činite da se oseća bespomoćno ili nesigurno. Ista je situacija i kada donosite odluke umesto njega ili kada rešavate njegove probleme. Ovakvo roditeljsko ponašanje može pogubno delovati na dečije samopouzdanje, te učiniti da se dete oseća kao da nema nikakvu kontrolu nad svojim životom.
U želji da se oseća sposobno i značajno, te da njegovo mišljenje „dobije težinu“, vaš mališan isprobaće najrazličitije „taktike“, počevši od napada besa, preko odgovaranja, do ignorisanja onoga što mu govorite.
Iako pokušava da preuzme kontrolu, dete će se ponašati nekontrolisano, pokušavajući da vam saopšti: „Ti nisi moj gazda! Želim i ja da se pitam za nešto.“

PROČITAJTE I… Ponašanje i karakter roditelja utiču na formiranje dečje ličnosti

Kako da reagujete
Trudite se da što manje „uskačete“ kada dete nešto radi. To što mu treba „sto godina“ ili što nešto radi na prilično nespretan (ali sopstveni) način – ne sme vas dovoditi u iskušenje da „uzmete stvar u svoje ruke“. Znajte da bez vežbe nikad neće naučiti kako samostalno da jede, da se oblači ili da nacrta avion. Zato pustite dete da što samostalnije obavi zadatak, a vi budite tu da priskočite u pomoć ako negde zaista zaškripi. I ne zaboravite da pohvalite njegove samostalne projekte.

„PREVIŠE OČEKUJETE“
Ukoliko vaša dvogodišnja princeza stalno krši jedno te isto pravilo, zapitajte se da li je možda problem u tom pravilu. Na primer, ukoliko očekujete od nje da uredno jede i ne pravi nered po stolu (i oko njega), taj „film“ biće u kategoriji naučne fantastike. Dvogodišnjaci su poznati po specifičnom „stilu“ jedenja – što više liči na razbacivanje i razmazivanje hrane. To je sasvim normalno, jer mališani na tom uzrastu još uvek nemaju dovoljno razvijenu finu motoriku. Ukoliko će vam biti lakše, ponavljajte sebi da mala deca daleko efikasnije i bolje uče dok se prljaju.
Kako da reagujete
Pazite da ono što ste postavili kao pravilo odgovara detetovom uzrastu. Nemojte od njega očekivati da strastveno voli brokoli (pa ni većina odraslih ga nešto „ne miriše“), ili da ne trpa plastelin u usta (to je prosto jače od njega). Ako uvek budete vodili računa o standardima koje postavljate, sebe ćete poštedeti frustracija, a detetovo neprimereno ponašanje umnogome će se „popraviti“.

Foto: Guliver/Thinkstock

UČENJE O POSLEDICAMA PONAŠANJA

Dete koje je od prvog dana učeno da shvati kako roditelji nisu „loši momci“, već „savetnici“ koji pokušavaju da upozore na loše posledice – mnogo će brže biti u stanju da počne predviđati moguće posledice svojih akcija. Neki to zovu disciplinovanje, neki kažnjavanje, ali svi imaju isti cilj – da nauče dete da bude odgovorno za svoje postupke.
Kada disciplinujete dete, vodite računa o sledećem:

Poštovanje – jer vaš cilj ne sme biti da dete pati, već da nauči kako da napravi dobar izbor. Zato, kad se odlučujete za oblike kazne, nemojte birati one koji će vređati i sramotiti dete, ili mu pak nanositi bol. Ukoliko ga budete nazivali pogrdnim imenima ili primenjivali fizičko kažnjavanje, umesto da ga učite o posledicama, dete će biti fokusirano na samozaštitu.

Povezanost s konkretnim ponašanjem – u suprotnom, učenje o posledicama izgubiće svaki smisao, jer dete neće moći da ga poveže s onim što je uradilo. Tako bi posledica za bacanje kockica po stanu i odbijanje njihovog sakupljanja mogla biti gubljenje privilegije igranja njima, ili bi plač posle polusatnog igranja na tabletu značio zabranu korišćenja tableta naredna dva dana. Budite razumni u vremenskim ograničenjima, jer svako preterivanje može obesmisliti značaj „gubitka privilegije“.

PROČITAJTE I… I lepo ponašanje se uči

UNAPRED SAOPŠTITE MOGUĆE POSLEDICE i pripremite dete za njih. Jedino ako mu date mogućnost izbora – ono će znati šta ga čeka, a vi nećete ispadati nepravedni u njegovim očima. Pošto ni u jednom domu ne postoji konačni spisak pravila ponašanja, najbolje je da odredite glavna tri pravila (recimo, nema udaranja, igračke se moraju spremiti i nema gledanja televizije duže od pola sata), dok se o ostalima dogovarajte „u hodu“. U praksi se kao delotvorna pokazala strategija po kojoj posledica stiže tek nakon dva upozorenja. Dok izričete upozorenja, trudite se da čučnete pored deteta i pogledate ga u oči, jer tako ćete biti sigurni da vas je čulo i razumelo.
NEKA VAM PONOVI kako biste znali da vas je dete razumelo. Zapravo, njegovo ponavljanje pravila doći će kao verbalni „potpis“ na „ugovoru o ponašanju“, dok će izgovor „nisam čuo“ izgubiti upotrebnu vrednost.

KAD POSLEDICE POSTANU KORISNO VASPITNO SREDSTVO
Nakon određenog vremena, kad budete ustalili pravila i uvek jasno saopštavali moguće posledice lošeg ponašanja, primetićete velike promene u ponašanju svog mališana. Trudite se da uvek reagujete što smirenije i da mu stavite do znanja da se svaka greška može ispraviti: „Okej. Danas si izgubio privilegiju gledanja crtanih filmova, ali sutra je novi dan i možeš to popraviti“. Svi će se osećati pozitivnije uz ovakav sistem disciplinovanja.

Više saveta potražite u AKTUELNOM julsko- septembarskom izdanju magazina Mama&beba, broj 28!

Pratite nas i na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mamaibebacom/

STARE BROJEVE POTRAŽITE NA SAJTU novinarnica.net