Saznajte zašto mališani ne vole povrće

Da li ste se ikada zapitali zašto je unos povrća uvek na izuzetno niskom nivou, uprkos stalnim novinskim izveštajima i savetima o tome koliko bi trebalo da pojedemo povrća? Zašto toliko mnogo ljudi kažu da nemaju vremena da jedu povrće? I zašto istraživanja pokazuju da deca na veruju da povrće može da bude ukusno?

Foto: Guliver/Thinkstock

Sve počinje s nekom vrstom “negativnog vegetarijanskog uslovljavanja”, koje primenjujemo od najranijeg uzrasta. Razmislite o svim načinima koji decu uče da ova divna hrana nije posebno ukusna. Evo pet primera kako se to dešava:

1. Povrće nije povezano sa uživanjem
Od malih nogu, deci govore da povrće treba da jedu iz zdravstvenih razloga. Nekima je čak rečeno da će im kosa više porasti, da će oni biti viši ili da će im se veličina mišića povećati ako jedu spanać. Ali deca još uvek ne znaju da cene zdravlje – ona cene ukus i zadovoljstvo. I kad uvide da povrće koje jedu ne donosi obećanu korist, ona postaju oprezna: “Čekaj, tata je govorio da ću imati ogromne mišiće od povrća, a ja ga godinama jedem, i to se još nije desilo!” Klinci kojima je rečeno da su, recimo, krekeri koje jedu bili zdravi, pojeli bi manje nego kada im se tako nešto ne spominje. Dečija je pretpostavka da ako hrana pruža jednu funkciju (zdravstvenu), manje je verovatno da može da zadovolji i neku drugu (uživanje u ukusu).

2. Zanovetanje i navaljivanje prirodno odbijaju
Kada priča o zdravlju ne upali, sledeća roditeljska taktika je navaljivanje, zakeranje, guranje i zahtevanje tipa “Moraš da pojedeš svoje povrće!” “Zašto nisi pipnuo povrće u tanjiru?” Odjednom, povrće postaje jedna od “moraš” stvari. Kuda god da dete ode (vrtić, škola, baka), svuda ga ljudi ubeđuju da jedu povrće, a detetova logika glasi: “Ako me svi dave da to uradim, onda mora biti da je to neprijatno!” Jedna studija je pokazala da strategije kao što je stimulisanje dece da jedu kada nisu gladna i nagrađivanje za uzimanje svakog zalogaja, imaju za rezultat trenutni porast unosa hrane, ali na duže strane smanjen unos voća i povrća.

3. Ako je nešto prijatno, niko te ne primorava i ne ucenjuje da to uradiš
Odmah posle taktike zanovetanja, ako dete još uvek ne jede povrće, vreme je za sledeću akciju. Ucena, naravno! Ona obično podrazumeva uskraćivanje nečeg prijatnog za dete ako ne pojede sve povrće. U umu deteta, ova strategija dodatno potvrđuje nepoželjnost povrća: “Ne mogu da pojedem dezert, dok ne pojedem sve povrće! Povrće je baš bezveze!” Na pitanje da li su oni koji sada vole povrće bili primorani da ga jedu tokom detinjstva, 70 odsto ispitanika je reklo “ne”.

4. Kad sve drugo propadne, prokrijumčarite im!
Taktiku krijumčarenja u njihovom omiljenom posuđu otkrile su im umesto nas – reklame. Kada u svom tanjiru sa omiljenim crtanim junakom ugledaju povrće, deca shvataju prevaru (sada znam da je povrće užas, kada je zbog njega mama kupila ovo suđe!). Nemam nikakakv problem sa svojom decom oko povrća. Povrće je kod nas sveprisutno, od smutija, pa do mafina i testenina sa povrćem. Ali evo u čemu je razlika: nemam nikakvu foru da im prodam, nema lažnih obećanja, ucenjivanja i sličnog. Tako je oduvek bilo: ovo je vaš ručak, i prijatno. I moja deca jedu povrće i ne razmišljajući zašto moraju da ga pojedu.

5. Previše pohvala za svaki pojeden ručak ne može biti dobro.
Istraživanja pokazuju da deca koja su pohvaljena zato što su uradila nešto što inače vole da rade, kasnije imaju manju unutrašnju motivaciju da to i dalje rade. Ovo se može vratiti kao bumerang, ističe Gven Devar, specijalista za pitanja roditeljstva: “… Pretpostavimo da Adam voli da jede brokoli. Ali, svaki put kad ga pojede, majka ga pohvali za to. Svesno ili nesvesno, Adam počinje da dovodi u pitanje svoju motivaciju. Da li on jede brokoli samo zbog pohvale? Adam menja svoj stav prema brokoliju. To u njegovim očima postaje posao, ne zadovoljstvo. A ako i pohvale prestanu, Adam sasvim gubi interesovanje za brokoli. Zaboravlja da je nekad baš voleo taj ukus.”

Mala je verovatnoća da možemo naknadno da ubedimo decu da jedu i vole povrće. Ali mogućnost da odgojimo dete koje zaista voli povrće je sasvim ostvariva. Stvar je u pristupu.

Ipak, kad malo bolje razmislite, za sve što je dobro, deci je potrebno prilično vremena da shvate i da nam poveruju da je dobro. Zašto bi stvar sa povrćem bila drugačija?

Marijen Džejkobson je nutricionista, mama dvoje dece, pisac i koautor knjige “Neustrašivi hrantelji: Kako odgajiti dete sa zdravim navikama u ishrani” (Fearless Feeding: How to Raise Healthy Eaters from High Chair to High School).

Piše: Merijen Džejkobson