Šta kada dete udara i grize?

Dete udara i grize?! Ne brinite, ovo nisu sigurni znaci da će vaše mezimče postati mali nasilnik. Postoji nekoliko jednostavnih načina da ga naučite kako da se ponaša u situacijama kad gubi kontrolu, a otkriva vam ih pedagog Dragoslava Pajić.

Vaše dete je najlepši izvor radosti, uživanja i iskrenih emocija. Dovoljno je da vam se okači oko noge ili da vam uputi spontan osmeh i vaše srce se “topi”. Međutim, ta nežna osećanja mogu se pretvoriti u prestravljenost iste sekunde kad ugledate svog “anđela” kako zariva svoje zubiće u sestrinu ruku, ili štipa i udara druga na igralištu. Mali „razbojnici“ i nisu baš toliko slatki, zar ne? Iako su ovakvi oblici ponašanja uobičajeni među decom mlađeg uzrasta, postoji veoma tanka linija koja deli uzrasno primereno ponašanje od nasilnog ponašanja.

Zašto deca udaraju i grizu?

Deca počinju da koriste pojedinačne reči u uzrastu od 15 meseci i mogu da izgovore jednostavne fraze poput “hoće dole” ili “pa-pa, mama” oko druge godine. U ovom uzrastu oni nemaju kapacitet da se verbalno izražavaju i da saopšte šta ih to nervira ili ljuti. Njihov specifičan način da kažu: “Ne uzimaj mi igračku! Upravo sam se igrao s njom!”, sastoji se od štipanja, udaranja ili ujedanja onoga ko im narušava igru. (Pročitajte i: Kako izaći na kraj sa malim inadžijama?)
To znači da će vaš mališan pokušavati da svom drugu, bratu, sestri, pa čak i vama, “kaže” da mu se ne sviđa to što se trenutno dešava. Njegove grubosti zapravo su pokušaj uspostavljanja kontrole nad svojom okolinom. Mala deca nisu u stanju da u potpunosti razumeju sopstvena osećanja, niti osećanja vršnjaka i odraslih koji ih okružuju. Drugim rečima, kad vaše dete tokom igre povredi nekog mališana, setite se da u pozadini njegovog ponašanja ne stoje zle namere. Upravo zato nije preporučljivo da ga kažnjavate kad nekog povredi. Umesto kazne, ponudite mu “zamenske” oblike ponašanja koji neće uključivati nasilje.

Zbog čega dete gubi kontrolu?

Kad vaše dete grize i udara, imajte na umu da verovatno oseća bes, nemoćno je ili frustrirano. Drugi razlog za njegovo nasilno ponašanje može biti traženje vaše (ili nečije ) pažnje. Naime, dok uči o odnosu uzroka i posledice, dete će uvideti da neko njegovo ponašanje izaziva vašu reakciju i usmerava vašu pažnju na njega. Treći najčešći uzrok agresivnog ponašanja jeste strah. Na primer, kad prvi put odvedete dete u igraonicu i stavite ga među loptice ili na pod za igru, nemojte se iznenaditi ako počne da vas udara ili grize. U ovom slučaju negativno ponašanje je izraz straha i anksioznosti koje dete ne može da izrazi rečima. Pored navedenog, mala deca ponekad ujedaju i zato što su im usta i ugrizi način istraživanja okoline, a ponekad “grickanje” može biti znak da im niču novi zubići.
Ukoliko ne prepoznajete nijedan od ovih uzroka, postoji mogućnost i da dete, jednostavno, imitira nečije tuđe ponašanje. Mala deca su veoma svesna svoje okoline i na njih može uticati sve ono što misle da se uklapa u “normalno”. Oni su poput sunđera. Upijaju sve što vide, posebno ako to ponašanje dolazi od vas. Ukoliko imate običaj da svom detetu nakon kupanja “grickate” prstiće na nogama, nemojte se iznenaditi što će ono sutra taj isti model ponašanja pokušati da primeni na svom drugaru s igrališta.
Zato morate da vodite računa kako se ponašate pred detetom i na koji način mu izražavate ljubav. Ruke su za dodirivanje i milovanje, a ne za udaranje i čupanje.

Da li je ujedanje i griženje normalno?

Dok su svi navedeni oblici ponašanja normalni, prihvatljivi i u skladu s dečjim uzrastom, ukoliko se nastave i nakon detetove treće godine ili ako je ujedanje i štipanje prejako ili učestalo, moraćete da preduzmete neke konkretne mere.
Starije dete koje i dalje umesto reči koristi gestikulaciju može imati problem s razvojem govora ili neku fizičku smetnju koja mu otežava izgovaranje reči. Ukoliko je to u pitanju, obavezno potražite mišljenje logopeda ili psihologa kako biste na vreme otklonili potencijalne uzroke. Zapamtite da se nasilno ponašanje ne može objasniti detetovim “bezobrazlukom” ili “lošim” karakterom. Uvek se u pozadini nalazi neki dublji razlog ili postoje neki sistematski faktori koji utiču na detetovo ponašanje tako da se ono nalazi na granici nasilnog.

Kada treba kazniti dete?

Kad se negativno ponašanje manifestuje prečesto ili je veoma intenzivno, a pritom dete ne usvaja drugačije, alternativne modele ponašanja koje mu nudite, tada je neophodno uvesti kazne. One mogu biti u vidu sklanjanja deteta iz okruženja u kome se nalazi i njegovog postavljanja na “stolicu za razmišljanje” ili slanja na tajm-aut (po jedna minuta za svaku detetovu godinu), jer su se ove metode pokazale kao veoma efikasne. Kao krajnje rešenje možete se konsultovati s psihologom, posebno ako se plašite da je nasilno ponašanje vašeg mališana posledica nečeg ozbiljnijeg od onoga što se inače dešava u njegovom uzrastu. Veoma je važno da postignete dobru ravnotežu. Prihvatite ono što je razvojno normalno i preduzmite mere za one oblike ponašanja koji vam deluju kao da “iskaču” iz uzrasno prihvatljivog ponašanja.