Vaspitanje deteta: Kako uputiti kritiku?

Deca nekada greše i ta njihova greška ne sme proći bez odgovarajućih sankcija. Ali, kako da uputimo kritiku detetu, a da ne ugrozimo njegovo samopouzdanje i da ne preteramo? Na ovo pitanje odgovara master psiholog Milica Grčkarac (Doktok.rs)

Zašto je važno kako pričamo sa detetom?

Pitamo se možemo li uopšte dovoljno naglasiti koliko je bitno osećanje biti voljen, osećati da smo voljeni, osećanje da smo za nekoga od neprocenjive vrednosti, da činimo jedan vrlo važan deo njegovog sveta…

Ljubav koju dete dobija od svojih roditelja i koju im uzvraća omogućava mu da kasnije u životu stvara dobre odnose s drugim ljudima.

Koliko je to važno, najbolje ćemo pokazati na primeru. Beba Petar je potpuno bespomoćna i ne može da preživi sama. Potrebni su joj roditelji da je nahrane kad je gladna, da je obuku kad joj je hladno, da je uteše kad je uplaši lavež susedovog psa. Roditelji su potrebni da se pobrinu da se beba oseća sigurno i da joj bude prijatno. Ako se iz bilo kog razloga oseća neprijatno, ona zaplače, a onda se roditelji pobrinu da sve ponovo bude u redu i da beba mirno spava, zadovoljno guče i smeška im se. Petar je toliko mali i nemoćan i toliko ništa ne razume da se od njega baš ništa ne može tražiti. Roditelji se brinu o svim njegovim potrebama, omogućavaju mu da se pored njih, kao i u svetu oko njih, oseća sigurno i prihvaćeno. Upravo to je kamen temeljac da on jednog dana odraste u mladog samostalnog Petra. (Z. Milivojević „Mala škola za velike roditelje”).

Dobijamo i dajemo manje podrške i pohvala nego što bismo želeli, ali to možemo i da promenimo. Svako voli da ga drugi ljudi prihvataju, slušaju i hvale.

Poruke koje usmeravamo ka detetu, kao i njihov kasniji uticaj, možemo podeliti na realistične i nerealistične poruke, odnosno pohvale i kritike.

Naučite kako da dajete realistične kritike i pohvale

Šta u stvari detetu poručujemo?

Poruke upućene detetu kao osobi glavno su sredstvo kojim gradimo detetov identitet, pošto oblikuju njegovu svest o sebi. One će uticati na to da li je dete zadovoljno sobom, da li veruje u svoje sposobnosti i koliko se poštuje.

Te poruke mogu biti formulisane kao pohvale ili kao kritike. Pohvalama izražavamo poštovanje prema određenoj osobi i njenim osobinama i na taj način jačamo njeno samopouzdanje. To su poruke zbog kojih se osećamo dobro u odnosu na same sebe.

Podsetimo se da je kritika uvek zahtev za promenu. Dakle, cilj svake kritike je promena. Kada detetu kažemo da je „smotanko”, time mu poručujemo da je takvo i da to ne može promeniti. Ukoliko upućujemo kritiku na detetovu osobinu, a istovremeno tražimo da dete to promeni — pravimo paradoks u komunikaciji time što tražimo dve stvari koje se međusobno isključuju. Na primer: „Budi spretan, smotanko!” (Pročitajte i: 8 trikova za vaspitanje bez kažnjavanja)

Isti princip važi i kad je reč o kritikovanju deteta kao osobe. Negativne etikete dete takođe „upisuje” u svoju sliku o sebi. Dete se brzo poistoveti s ovim etiketama zbog toga što su potkrepljene realnim detetovim ponašanjem. Na primer, kad detetu koje je nespretno kažemo: ,,Ti si smotan!”

Izbegavajte nerealistične kritike i pohvale

Sada govorimo o porukama koje nisu realistične, dakle ne odražavaju stvarnost. To su poruke koje čoveka obezvređuju i zaista ga pozivaju da reaguje osećanjem uvređenosti. To je ono kad kažemo: „Koja si ti šeprtlja!”.

Ovakve poruke on ugrađuje u predstavu o sebi, kao i druge poruke adresirane na njega kao osobu. Dete može poverovati da je loše i bezvredno ili čak da bi bilo bolje da se uopšte nije ni rodilo. Takva uverenja su često uzrok raznih psihopatoloških poremećaja.

Nerealistične poruke usmerene na osobu, bilo da su u formi kritike ili pohvale, detetu ne donose ništa dobro. U oba slučaja loše utiču na detetovu predstavu. (Saznajte i: Vaspitanje: Naučite decu da vas poštuju)

Pri vaspitavanju dece samo realistične pohvale i kritike postupaka, zajedno sa realističnim pohvalama deteta kao osobe, jesu poruke koje upotrebljavamo da bismo ga odgojili u zrelo i samostalno biće.

KAKO DA PRAVILNO KRITIKUJEMO

Kritikovanje je uvek neprijatno, kako za nas, tako i za onog čije ponašanje kritikujemo. Zato je važno da:

1. Uvek kritikujmo samo ponašanje, a ne osobu i njene osobine, koje ne može da promeni. Na primer: „Nisi raspremio sto za sobom”.

2. Budimo vrlo konkretni, kažimo koje je to ponašanje koje nam smeta i kada nam je i u kojoj situaciji ono zasmetalo. Na primer: „Jutros posle tuširanja nisi obrisao pod koji si ispolivao”.

3. Kažemo jasno i razumljivo, najbolje direktno i bez zaobilaženja, šta nam smeta i šta očekujemo, jer tako najmanje rizikujemo da nas osoba neće razumeti. Na primer: „Molim te da sledeći put otreseš blato sa cipela ispred kuće, a ne u predsoblju”.

4. Kažemo šta imamo što pre.

5. Nikada ne ignorišimo.

6. Stepenujmo kritiku:

• kritika ponašanja

• pretnja kaznom

• kazna

• istrajavanje pri izrečenoj kazni.

Ako istrajemo u svojim zahtevima i ostvarimo zaprećenu kaznu, deca će sledeći put znati da mislimo ozbiljno i promeniće ponašanje već posle kritike ili pretnje kaznom.